Kako to misliš, skrati?

Ana je bila otišla na put i ostavila me samu doma. Računajući da će se sa puta vratit satrana i umorna, odlučila san joj lipo spremit cilu kuću i tako je iznenadit kad se vrati. Uvatila se ja posla, izglancala sve, oprala, usisala, posložila, razgrnila, a suđe ostavila za kraj. Operen onda i njih, pljesnem ručicama veselo i uvalin se u kauč s kavon i s laptopom na kolinima. Aaaala gušta, malo se razbaškarit nakon dvi, tri ure posla! 

Taman otvorin fejzbuk da vidin je li se srušija sistem pošto me nije bilo par uri, kad iz kužine čujen KLO, KLO. Koju gospu sad tamo može kloklotat, upitan se. Aj dobro, odložin i kavu i laptop, oden do kužine, kad tamo iman šta vidit - i jedan i drugi lavandin do pola puni vode. Aha. Začepija se neki odvod, neš ti. Dlanom pokrijen otvor na jednom, pa na drugom lavandinu, pokušavajući starom metodom odčepit neman pojma šta. I upalilo je, voda je počela istjecat i ja se vratin na kauč. Nije prošlo 5min, opet čujen KLO, KLO. O majku ti kloklotavu, šta je sad. Povirin u kužinu, a u lavandinu prizor iz horor filma. 

Voda se vraća, polako ali sigurno, u oba lavandina. Gledan, ne razumin. Kako se može iz čista mira voda tako vraćat? U to začujen još KLO, KLO. Sad je voda nadirala i iz mašine za suđe. Na podu kužine se širila šporka, masna fleka, a nivo vode u lavandinima je rasta i rasta. Izgledalo je ka da će svaki čas iz otvora izletit i dlakava sluzava ručetina nekog kuhinjskog demona. 

Tiru riru tiru riru. Šta sad? U tuđem san stanu, ne znan suside, moje vodoinstalatersko znanje prestaje sa onom dlan-tehnikom odčepljivanja, a nivo šporke vode prijeteći raste i već vidin naslove u novinama:"Potopila prijateljici, samohranoj majci, stan u 10 minuta a potom se i sama udavila a da nije stigla ni dva statusa lajkat". Zovem Anu. 

- Šta je, kako si? - kaže Ana.

- U panici sam! - vrisnen ja.

A onda se sitin, pa dodan: Ne boj se, nije ništa sa dicon! 

- Dobro, govori više šta je?

- Vako, krenila ti ja jutros, ono, lip dan, bonaca, sunce, a čoviče ko to more platit, ovo nema nigdi na svitu, jel tako, i mislin se aj mogla bi malo sredit stan, ka, ti si na putu, vratit ćeš se umorna, ipak je to masu kolimetara, jel tako, a ja ionako neman šta radit, i odlučin, ka, mogla bi mal...

- BOBE NE PIŠEŠ BLOG, SKRATI I GOVORI VIŠE ŠTA SE DOGODILO ISPALIT ĆU NA ŽIVCE S TOBON!

- Potopila san ti stan.

- Ha?!

- Vako, išla ti ja prat suđe, a prije toga san ti rastrla onu bilu robu iz mašine, i stavila škuru za prat, onda san usisala dnevni boravak, zalila san ti i cviće, ne znan kad si ga ti zalivala, ali san mislila za svaki slučaj, dobro, ne valja ni previše zalivat cviće, ali san čul...

- BOBE!!!!!

To je malo potrajalo. A di neće potrajat kad me svako malo prikine i viče skrati. Ka da ja znan skratit. Da padnen negdi na Velebitu sa deset metara visine i ostanen ležat sa dvi slomljene noge i tri otvorene rane zvala bi HGSS i počela "Prošlu nediju van ja tako vidila jednu emisiju na televiziji di su pričali o zdravon životu i kako je masu ka važno u životu kretat se a pogotovo u prirodi i tako san van ja pomislila da bi bilo dobro da se i ja malo počnen kretat a kako nisan nikad bila na ovoj strani Velebita a i iman prijatejicu šta živi gori blizu..."

U svakon slučaju, Ana me uputila da zoven pridcidnika kućnog savjeta. Zvonin ja njemu na vrata i pokušan objasnit da mi iz lavandina nadire vodena lavina i čudovišta i plus da curi voda i iz mašine za suđe međutim on me prikine i govori: 

- Aha. Ovo je jedan od onih dana.

Zbunija me.

- Kojih? - pitan ja njega.

- Pa, onih. Punica mi je jutros završila u bolnicu, žena je otišla kod nje, ja san osta doma čuvat troje male dice, a sad još i vama curi voda u kužini.

Gledala san zamišljeno u njega i zaključila da je njemu teže nego meni.

Vratin se u stan i eureka, sitin se koga ću zvat!

- Alo, Edi?

- E?

- Vako, jutros ti ja gledan, ono prilipi dan, bonaca, sunce, i sad, pomislin ti ja kako bi mogla Ani lipo sredit stan, i taman san lipo kren...

- Bobe.

- A?

- Nu skrati, svega ti. Vozin čovika na aerodorm, ne mogu pričat na mobitel zaustavit će me pandurija.

- Aha. Ovaj, potopila san Ani stan. Potopila san Ani stan!!! Voda nadire iz cile kužine! Iz lavandina, iz mašine za suđe, iz odsvugdi! A pridcidniku kućnog savjeta je punica završila u bolnicu! Još ne znaju šta joj je, ali žena mu je išla kod nje a on je osta sa troj...

- Bobe.

- A?

- Jel me zoveš zbog punice od pridcidnika kućnog savjeta ili zbog potopa u Aninoj kužini?

- Sad više ni ja ne znan! Samo dođi, molin te, situacija je kritična! Molin te, molin te dođi nas spasit!

- Dobro, smiri se. Čim se vratin sa aerodroma, iden doma po žicu, pa ću doć.

- Kakvu sad žicu?

- Pa, za pročačkat cijev, tuko. Aj bog.

- Ček, kako misliš aj bog, šta ću ja sad radit sa cilon ovon vodon??

- Vako. Lipo sađi doli u dućan ispod Anine zgrade i kupi šlauf.

- Šta da kupin?!

- Šlauf.

- Edi, ja san ovdi životno ugrožena a ti se zajebaješ??

- Ne zajebajen, šlauf će te držat na životu dok ja dođen, aj bog!

Sidin na kauču u dnevnom, pušin, kontempliran o šlaufu i osluškujen kloklotanje iz kužine. Straj me je otić povirit. Možda je u međuvrimenu iz lavandina izpuzalo nekakvo vodeno čudovište ili šta ja znan. Ali ipak moran tamo. Utrčavan sa sićen i krpom, kupin vodu ali ona nadire brže nego šta je ja uspijevan pospugat. Molin boga da Edi šta prije dođe.

Nije prošlo po ure, evo ga. Vuče nekakvu žicu i svašta još u kesi. Odlazi u kužinu ka pravi profesionalac. U to zove Ana.

- Alo, Bobe, kakva je situacija?

- Evo doša je Edi!

- Šta će ti Edi?

- Pa reka je da će malo pročačkat cijev! Ček, evo ti ga pa nek ti on objasni!

Dodan mu mobitel. Uslijedija je dijalog svih vrimena:

- Ej, Ana - kaže on njoj sabrano, ka da nismo u životnoj opasnosti.

- Ej, Edi. Šta je, doša si Bobi malo pročačkat?

- Nisan doša pročačkat Bobi, nego tebi.

- Jesi kua, iman ja ko će meni čačkat.

- E pa kad imaš, šta ti nije doša pročačkat?

Šta da van rečen. Tako su oni još neko vrime raspravljali ko je kome, šta i zašto doša pročačkat, dok san ja bidna izbezumjeno trkala vamo-tamo skupljajući onu vodurinu.

Na kraju je Edi uspija obavit šta je naumija, pri tom mislin na rješavanje problema sa vodom a ne na čačk... Ma, nema veze. Nego, još nešto. Da čujete njegovu verziju, on bi van ispriča i kako je on bidan u kužini čačkava cijevi dok san ja mrtva ladna za stolon u dnevnom boravku turpijala nokte sa novin priboron za sređivanje noktiju šta mi ga je za rođendan kupila Sandra i kojeg mi je baš tad palo na pamet isprobat, ali nemojte mu virovat, to je čista laž i izmišljotina.

Razbij me, živote (Mali pas, 2. dio)

Razbij me živote. Razbij me, tresni mi o glavu sve moje predrasude, neka se u konačnoj eksploziji ugase svi moji strahovi, isprazni me od svega što znam i u što vjerujem, učini me savršenom nulom spremnom na sve, daj mi da umrem jer je to jedini način da prezrem, uništim sve moje blokade, zidove i žice. Da, daj mi nešto što će me voljeti do granice izdržljivosti, daj mi ljubav koja će me plašiti, koja će mi smetati, kod koje ništa neće biti prepoznatljivo, koju ni sa čim neću moći usporediti e da bih je umanjila, relativizirala, ponizila i od sebe odvratila. Daj mi da otkrijem i shvatim, napokon, da se sve dobro za mene nalazi iza svega što smatram mojim, prisnim, da se pritajilo u svemu čega se bojim, u što sumnjam, da je moje ono što doživljavam tuđim. Daj mi da osjetim radost otkrivanja cijelog jednog univerzuma sakrivenog oko mene, u meni, od mene, zbog mene.

Byron je djelovao ok. Samo su mu se po koži na nekoliko mjesta pojavile nekakve flekice. Potom su flekice postale velike, crvene i ružne.

Mi, inače, živimo na kraju svijeta. Nemamo automobil, a ni previše para za veterinare. Stadosmo se dovijati kako najbolje znamo i Byron je sljedećih dana bio mazan raznim kremama, filovali smo ga antibioticima, vitaminima, najfinijom hranom za pse. A on je na naše oči kopnio. Ono malo tijelo sve češće se treslo u nekontroliranim trzajima. A velike crvene fleke su se pretvarale u gnojne rane. I smrdio je, jako. Sjetim se nekih prijatelja koji se razume u pse, i poznaju veterinare. Nemam para, ali imam prijatelje koji su sposobni doći iz Trogira ili iz Splita autom po mene i Byrona, odvesti nas kod veterinara, srediti da nas to ne košta baš koliko bi inače koštalo... i poslije nas vratiti kući. Ponekad je dobro biti u nevolji, otkriješ koliko dobrote na svijetu ima.

Oni nas voze, ja u krilu, zamotanog dekicom, držim Byrona. On drhti, a svaki njegov trzaj prostruji kroz moje tijelo, srce i dušu. Svaki povratak kući nosi dašak optimizma - na neko vrijeme bi izgledalo da mu je bolje. Tih dana kad bi mu bilo malo bolje, u meni se počela voditi teška bitka. Naime, kao neka luda šamanka, bila sam uvjerena da ga od strašne bolesti možda, dijelom, može odbraniti i moja ljubav. Možda i ne može, ali znala sam - neću dopustiti da mi ovaj mali stvor umre a da nisam pokušala napraviti sve što sam mogla. Baš sve.

Možda ću ga spasiti ako bude jako sretan, mislila sam. A psi su jako sretni kad idu u šetnju. Ono kad ga ja vodam oko kuće ne bi se baš moglo nazvati izvorom sreće za jednog prosječnog psa. I tako sam skupila svu hrabrost koju imam, a nemam je, i jedno jutro se uputila dalje od naše kuće, moleći Boga da dolje na plaži ne naletimo na nekog velikog psa. Jer ću ja onda fobično vrisnuti, ispustiti uzicu i pobjeći, puštajući Byrona da se snalazi kako god zna.

Naravno da smo naletjeli na velikog psa dvije minute nakon što sam se zavjetovala nebesima da ću ići pješke u Sinj za Veliku Gospu ako me poštedi takvih susreta.

Veliki pas je prvo zastao i podigao uši. To je izgledalo strašno.
Byron je također zastao i podigao uši. To je izgledalo smiješno.
Onaj drugi pas je bio dovoljno velik da smaže i mene i Byrona u jednom zalogaju.
Ja sam također zastala i podigla uši. Ako sad jurne prema nama...

Jurnuo je. Ukopala sam se na mjestu, a užas mi je paralizirao mozak, tijelo i sve unutarnje organe. Pred očima mi je prošao cijeli moj život. I budući život, kojeg neću imati, jer će me pojesti pas. Koja bijedna smrt.
Dok je moja smrt galopirala prema nama, uspjela sam primijetiti da je ta smrt, taj pas, u stvari prekrasan. Velik, sjajne dlake, moćan i zdrav. I brz, majku mu.
Onda mi pogled padne na Byrona: mršav, sićušan, otpale dlake i prekriven ružnim, smrdljivim ranama. Neki dijelovi tijela bili su mu potpuno crni i goli, bez ijedne dlake.
Tad se u meni nešto dogodilo. Ne znam kako se to zove, ali je rezultiralo odlukom - odbranit ću tog ružnog malog smrdljivog stvora pa makar mi bilo zadnje u životu, ko što će i bit. U trenutku sraza, kad je ono veliko, brzo i moćno zadahtano stiglo do nas i skočilo na Byrona, u mislima sam se oprostila od svojih najmilijih. A onda sam shvatila da se oni - igraju!  Igraju se, pa to je divno! U to je do nas stigao i vlasnik i počeo se raspitivati o Byronovoj bolesti. Odgovarala sam mu na pitanja jednim okom prateći ono razigrano klupko, osjećajući se sigurnom jer je Veliki pas bio fokusiran na Byrona. Nisam ni završila misao, Veliki pas je najednom iz igre jurnuo ... na mene.
Navala panike, uzlupano srce, preznojavanje, poznati, stari simptomi moje fobije su bili tu, na okupu. Ustuknula sam prestravljeno unazad, ali mi se onda učinilo da se Veliki pas smije! O majko, od straha sam šenula. Psi se ne smiju. Dobro, ovaj se smije. Valjda svakog psa mora uhvatiti smijeh kad osjeti moj strah. Dovraga i bestraga, gleda u mene i smije se. Tako mi Hajduka i Torcide, gledam u Velikog strašnog psa koji mi se smije. Najednom ispružih ruku, par brzih pokreta po glavi, između ušiju, i eto ga, POMAZILA SAM Velikog psa!!! Vratila sam se kući s osjećajem neizmjernog ponosa, ali još više od toga, u potpunom čudu. Pa ja sam se usudila otići u Veliku šetnju, pomaziti Velikog psa, ćaskati u njegovoj blizini kao da nikada nisam imala fobiju... a sve to, sve to zato jer sam htjela razveseliti jednog malog, malog psa. Život je smiješan, pomislih. Ali, ne, ne. To mora da je bila slučajnost. Ne može takva fobija tek tako nestati. Ovo je jednostavno bila slučajnost...

A onda sam dobila poziv. Veterinarka koja je liječila Byrona pozvala me da posjetim njen NO KILL azil za pse u Kaštelima.
Yeah, right, pomislila sam. Baš ću ja, sa svim mojim paranojama vezanim uz pse dobrovoljno ušetati na neko mjesto u kojem boravi na desetine pasa. Nezamislivo, kao otprilike da Karamarko dođe na književnu večer nekoga iz Feral Tribunea. I da još traži autograme. Eto, tako bi bilo da ja odem posjetiti azil za pse. Pa još i luđe i nezamislivije.

Par dana kasnije, iz zahvalnosti što mi je pomogla, ja se sa prijateljicom uputim u azil. Nema veze, razmišljala sam hrabreći se nemušto, azil je NO KILL, a to vjerojatno znači da je tamo psima zabranjeno pojesti ljude.

(nastavlja se)

Mali pas, veliko čudo (1. dio)

Iracionalni strahovi su koma. Moj najkoma strah u životu je bio strah od pasa. Onih baš velikih. Ponekad i od manje velikih, ako bi dovoljno uvjerljivo zalajali na mene. Taj strah je na neki način kontrolirao moj život. Znala sam ići u dućan zaobilaznim putevima samo da ne bi prošla kraj kuće u čijem dvoru laje strašni crni pas.

Zaobilazno odlaženje u dućan je bilo tlaka, ali nije bilo opasno po moje zdravlje. Dapače, šetanje je zdravo. Opasno je bilo kad sam jednom sa pločnika skočila na prometnu cestu jer se prema meni zatrčao jedan srednje veliki pas. Automobil je zakočio dvadesetak centimetara od mene a vozač je posijedio od straha. Mislio je da sam samoubica i da sam baš njega odabrala da mi skrati ovozemaljske muke. Izašao je, tresnuo vratima i zaurlao da kojeg fucking vraga mislim da radim. Stajala sam pred njim snuždeno, mozgajući što će zvučat nenormalnije, da mu kažem da sam se pokušala ubiti ili da sam mu se bacila pod kotače jer sam se prepala - psa.

Taj strah od pasa bio je samnom otkad znam za sebe. Zbog tog straha s vremenom sam prestala odlaziti u prirodu. Jer u prirodi, pogađate, na sve strane šeću opasni psi koji samo čekaju i smišljaju kako će smazat nekog nedužnog ljubitelja planina, brda i ostalih prirodnih ljepota.

Uzalud su mi poznavatelji i ljubitelji četveronožnih ljubimaca objašnjavali da se nemam čega bojati. Ja bi im tada automatski izrecitirala sve primjere napada pasa na ljude sa tragičnim završetkom. Znala sam statistike napada ne samo u mom gradu i županiji, nego i broj i težinu napada na podučju cijele Hrvatske, Europe, Amerike i svih ostalih kontinenata.

A nije da nismo u kući imali pse. Jesmo.

Prvo Medu, kanadskog ovčara, ogromnog, bijelog.

Ovo je fotka sa interneta, ali ovako je otprilike izgledao. On je bio pas mojih roditelja, dobili su ga na poklon. Rastao je u našoj kući i nisam ga se bojala. Ali se nisam s njim previše ni petljala. Ponekad bih ga pomazila po glavi. Tek toliko da se podsjetim kako se ne bojim baš svih velikih pasa. Na primjer vlastitih. Kad je umro, od starosti, mjesecima bih na ulici, pri susretu s nekim psom koji mu je sličio, osjetila čudan ubod bola. Nisam sebi znala objasniti to tugovanje za psom s kojim nisam bila osobito bliska.

Sljedeća je bila Maza. Nju sam JA dovela kući. Bila je mala i prelijepa. No, mjesec dana nakon što sam je dovela, odselila sam negdje gdje nisam mogla imati psa. Ona je postala pas mojih roditelja, a kad bih došla u posjetu Maza se bacala na mene i cvilila. Tad bi me grizla savjest, i zaklela sam se da više nikada neću napraviti takvu grešku i dovući nekakvog psa kući.
Kad se Maza razbolila i umrla, skoro sam umrla i ja. Moja odluka da se okanim pokušaja zbližavanja sa pasjim svijetom, bila je zabetonirana.

Medo je bio ogroman i bijel, a Maza malecka i smeđa, ukrašena divnim, raskošnim smeđim repom kojim je mahala kao zastavom. Kao mala vjeverica.
Zajedničko im je bilo to da ih nikada nisam izvela u šetnju. To su radili drugi ukućani, a ja, iako sam željela, nisam se usuđivala. Jer, kad šećeš sa psom, postaješ magnet za sve ostale pse na koje naletiš usput. A svih ostalih pasa sam se panično bojala. Lažem, jednom sam ipak izvela Medu, na šetnici uz more prema nama su se zaletjela dva velika psa, stafford i doberman. Bez uzice, slobodni. Zavrištala sam, pustila Medinu uzicu i pobjegla glavom bez obzira. Poslije su moji satima tražili Medu po plažama a ja sam dobila doživotnu zabranu šetanja IČEGA. Ne bi mi više dali da prošetam ni neku od onih  klepetavih drvenih ptica - igračaka koje se prodaju na spliskoj rivi kad je fešta svetoga Duje.

 A onda je naletio Byron. Moćno ime, zar ne? E, takvo mu je i tijelo:

U životu nisam vidjela nešto smješnije i sićušnije. Sve samonametnute zabrane pale su u vodu kad sam ga prvi put ugledala. To je bila ljubav na prvi pogled, a protiv ljubavi ne možeš. Čak i kad imaš fobiju od pasa. Tko će ga šetati, nesrećo, nervirao me jedan glasić razuma u glavi. Oh, pa tako je mali, šetat ću ga ja, OKO KUĆE, oko kuće je sigurno, mala je mogućnost da sretnemo nekog baš ono zastrašujuće strašnog psa. Naravno, bila sam u tipičnoj zabludi kad su psi u pitanju. Naime, mislila sam da sam ja njega odabrala. A kasnije se pokazalo da je on odabrao mene.

Ok, u početku sam ga zaista šetala samo u sigurnosnoj zoni naše kuće. Mora da sam djelovala kao teži psiho, kružeći s tim jadnim malim stvorom škrto oko vlastite mi kuće. Njemu je jako brzo postalo jasno da je mogao za gazdu izabrati i nekog normalnijeg, ali što mu je, to mu je. Tih prvih dana trčkarala sam po kući skupljajući za njim proizvode njegove probave i pitala se koliko će trebati da shvati kako to nije pristojno ni u redu.

Da se razumijemo, ja o psima i njihovim navikama, odgoju, dresuri nisam doslovno ništa znala. A i Byron je čudak, ako ćemo iskreno. Nakon što bih s njim odšetala dva-tri kruga oko kuće, on bi se na povratku u kuću veselo popiškio nasred kuhinje ili dnevnog boravka. I ne samo popiškio.

Objašnjavala sam mu: "Byron, OBRNUTO je, kužiš? Idemo u šetnju, onda obaviš to što već imaš obaviti, a ne kad se vratimo iz šetnje, bogamu!" Dalje, kad bih mu u dvorištu bacila neki predmet, on bi ga zgrabio ali umjesto da mi ga donese stao bi bježati i bilo je jasno da bi prije crkao nego mi donio to što sam mu bacila. Sve je radio krivo. Dobro, uz ovakvu vlasnicu čudno je da se nije počeo drogirati, stavljati si naušnice u uši i farbati si dlaku u narančasto.

Počela sam sumnjati u svoju odluku, jesam li ja zaista spremna nositi se sa svim obavezama koje u život stignu zajedno s ljubimcem? Pa jasno da nisam spremna. Kao što smo rijetko kad spremni i na djecu, pa ih opet pravimo. Zašto nisam u napadu potrebe da se za nešto ili nekog brinem pobogu u kuću donijela neko cvijeće, biljke i to? Bezveze pomisao, pa i biljke su odgovornost. Dobro, bar ti neće pojest nove ljetne sandale, kao što je Byron napravio. Osim ako greškom kući doneseš neku biljku mesožderku i sandaložderku.

Pošto mi je po stanu pojeo sve što je neoprezno bilo ostavljeno u visini njegovih zubića, Byron se od malog, sićušnog šteneta počeo pretvarati u malog, sićušnog odraslijeg psa. A ja sam naglo morala otputovati na mjesec dana. Predala sam ga starcima na čuvanje, a na povratku se bacao na mene isto kao i Maza nekad. To me, naravno, dirnulo. Ta pasja lojalnost je prije svega nešto najbolje što se našoj taštini može dogoditi. I mislila sam da se tu i inače radi najviše o taštini - imaš nekoga tko ti se veseli kakav god kreten da jesi. Nastavila sam ga šetati oko kuće, zadovoljna što cijela priča u vezi sa šetanjem i nije tako komplicirana kao što sam se bojala da će biti.

A onda se razbolio.

nastavlja se...

Rodile masline, opet je sve u redu

Kad razgrneš treperavu krošnju masline a pred tobom se zanjišu gusti grozdovi zelenih oblica osjetiš se kao ljubavnik kad razgrne haljine mladoj djevici - najrađe bi je zgrabio, ali zastane jer zna da mora biti nježan. Neka zbunjujuća mješavina gladne strasti i strahopoštovanja pred djevičanskom ljepotom.

Kad su me prošlog vikenda prijatelji pozvali u berbu nisam se baš onesvijestila od razdraganosti. Imala sam nekakvo mutno sjećanje na jednu berbu u kojoj sam sudjelovala prije par godina i nakon koje sam, tko zna zašto, odlučila da mene ni masline ni berbe više neće vidjeti.  Ovaj put sam pomislila, hm, berba maslina u Tučepima, ili fejzbučenje cijelu božju subotu i nedjelju? Ajd, idemo malo, za promjenu, glumiti zdravi život. Fejzbuk će izdržati jedan dan bez mene. Valjda. I tako se ja, nevoljko, uputih put zelenih krošnji...

U Tučepima sam, kod dotične familije, bila nekoliko puta. Moglo bi se reći da ih dobro poznajem. Dovoljno dobro da sam, stigavši tamo, odmah s vrata u zraku nanjušila neko tiho uzbuđenje. U điru kroz Tučepe vidjela sam male grupice ljudi u razgovoru, na sunčanoj rivi, po klupama i zidićima. Tučepi su turističko mjesto, i njihove turističke berbe su tradicionalno bogate. Međutim, ona ljetna živost i hiperaktivnost, shvatila sam u sekundi, stvar su čistog egzistencijalizma. Berba maslina, pak, nema baš puno veze sa zaradom. To je čista ljubav. Tako sam ja to doživjela, tako mi je zrak nad Tučepima i Biokovom  govorio. Možda griješim, onako, zanesenjački i pjesnički. Ali ta tiha radost, ti izrazi lica koji kažu "Rodile su masline!", kao da je iskon došao i povukao crtu između važnih i nevažnih stvari. Nakon siromašne, u stvari nikakve  prošlogodišnje berbe, ovogodišnji bogati urod na te ljude ima učinak ozdravljujućeg čuda, spokojnog bavljenja onim što je zaista bitno. Rodile su masline, ljudi.

I sve se tu zna. Tko priprema hranu za berače, tko prebacuje autom vreće i cerade, tko trpa u vreće, tko prenosi, tko bere, tko se penje na grane za nedohvatnim gospođama maslinama, tko bere "odozdol", tko šuti i bere i tko, naravno, "zajebaje". Nema puno priče. Objašnjavaju mi da šaku moram pretvoriti u male rašlje - raširenih prstiju kliznuti niz granu dovoljno snažno da se plodovi otkinu, a dovoljno nježno da se grane ne slome. U početku petljam po krošnjama pitajući se što mi je ovo trebalo. Prsti mi se zapliću među lišćem, kičma, navikla na sjedenje pred kompjuterom, vrišti od bola. Što mi je ovo trebalo, a onda...

Malo pomalo onaj neki grč u stomaku kojeg sam u ruksak spakirala zajedno s bocom vode, cigaretama i odjećom za presvući se, popušta. Pogled mi sve češće zastaje na oblicima i bojama. Zelene, savršeno oble masline. Pa iste takve, ali "mačane", prošarane smeđom zrelinom. Pa smeđe- modre masline. Pa skoro crne. Sjajne, pune, masne. Vrhovi prstiju mi postaju glatki, a takvi postaju i moji potezi. Val neobično čiste energije mi preplavljuje mišiće. Mozak miruje, u stanju pod radnim nazivom "Sve je u redu."
Sve je u redu, ne možeš ništa, ali apsolutno ništa drugo pomisliti kad digneš pogled prema zavojima i vrhovima Biokova.
Sve je u redu, što drugo možeš pomisliti kad ti pogled uroni tamo dolje ispod tebe u modrinu i pospane obrise otoka u mirno osunčanom jutru.
Sve je u redu, to je jedino što znaš slušajući povremene praskove smijeha koji dopiru iz krošanja oko "tvog" stabla.
Najednom osjećam zahvalnost u svakoj pori kože i u svim unutarnjim organima. Najednom, i NAPOKON, razumijem zašto je maslina "sveta". O da, i jest sveta. I, da, Bog postoji.  Bar u maslinicima, ako se mene pita.
Mutno se sjećaš nekakvog ekrana, nekakvih slova i tipkovnice, nečega što se naziva "društvena mreža". Zaključuješ, jedan dan u mreži ovih krošnji vrijedi više od svega što si ikad našao na toj, društvenoj, mreži. Pametuješ i mudruješ u sebi iako znaš da ćeš pri povratku u civilizaciju prvo sa sebe baciti ruksak, a onda uključiti kompjuter. I da ćeš za dva dana zaboraviti gdje si sreo Boga, i kako su te male, oble, sjajne masline podsjetile na ljepotu i dobrotu. I da je sve moglo biti jednostavnije. Možda...
Sjetim se kako sam imala otpor prema pozivima u branje maslina i pitam se što se dogodilo. Što se to promijenilo? Jesam li, stareći, dosegla nekakvu mudrost, što li? Nije ni bitno, sliježem ramenima, i nastavljam glumiti profesionalnog berača. Vlasnik maslinika, moj prijatelj, kaže mi da je poprilično zadovoljan mojim beračkim učinkom. Okrenem na zajebanciju, kao. A u sebi ćutim ponos čovječe, i znam, ovo mi je bio najdraži "lajk" u zadnjih... nemam pojma koliko godina.

Oni muški mi ženske

Najteže je kad je čovik bolestan. A još teže je kad je bolestan i sam. Sva srića, za to postoje prijateji. Da te nazovu, svrate sa narančama i bananama, da te nasmiju. Tako je mene jučer nazvala moja prijatejica Crvenkapa. Nju obožajen. Nas dvi smo dvi sušte suprotnosti. Kol'ko san ja kaotična, zanesena, zamantana, impulsivna i nerealna, toliko je ona pragmatična, staložena, organizirana i prizemljena. Crvenkapa ima jednostavan stav prema životu: ako postoji problem, postoji i rješenje. I čemu drame? Ja opet, ja san hodajuća drama. Dramatično doživljavam sve. I buđenje i spavanje. I noć i dan, i kišu i sunce.

I gripu.

Zove mene dakle Crvenkapa i odma u uvodu staloženo postavi par pitanja o mojim simptomima.

- Jel' kašlješ? - tonom obiteljske liječnice.

- Je - nemoćno ću ja.

- Fibra?

- Je - dramatično ću ja.

- Ok. Da vidimo (ukucava nešto u google), aha, evo, dakle, da, moguće je da je gripa, ali ako te ne bole mišići i kosti, postoji mogućnost da je riječ o običnoj virozi. Jel' te bole mišići i kosti?

- SVE me boli! - zavapin ja melodramacki.

- Dobro, dobro, smiri se, ne pitan te jel' te sve boli, nego šta te boli. Bit će to sve ok, ne brini. Sad je bitno da ne budeš usamljena, da ti se ne pogoršaju simptomi. Pa ću te ja nazvat za 10 minuta, kad maloga strpam u krevet. Onda ću pripremit robu za peglanje i malo ćemo pričat, može?

- Može - odvratin krotko, pitajući se koju gospu joj znači ono "pripremit ću robu za peglanje"? A onda se sitin. Praktična i organizirana kakva je, peglat će robu i pričat smenon. Nema kod nje gubljenja vrimena. Stvarno me impresijonira.

Zove nakon 10 minuta.


- Kako si mi?

Zamišljan je kako drži slušalicu pričepljenu između uva i ramena i istovremeno pegla lancune.


- Booooli meeeeee, sve me boli!

- Ne paničari, sama ćeš sebi pogoršat.

- Stoposto mi je ovo ona svinjska i umrit ću a nikada u Ameriki nisan bila!

- Ka prvo, nećeš umrit. Ka drugo, Amerika ti i i nije nešto, moš mirno umrit.

- Molin?!

- Ne, nisam mislila daš umrit, to se tako kaže, aj ne dramatiziraj bogati. Uostalom, to je obična gripica, gripuljak, gripćić, gripuljče, ima i težih stvari u životu.

- E pa meni je teže! Teško mi je za poludit! Jer nije me uvatila samo gripa, znaš!

- Nego? Šta te još uvatilo?

- Ne mogu ti reć. Prestrašno je. Pre-pre-pre-prestrašno!

- Daj, pa prijateljice smo! Ajde, olakšaj dušu!

- Ok. Ali obećaj da'š mučat o tomen?

- Obećajen! - svečanin glason.

- Dobro, onda. Eto, čini mi se...čini mi se da me vata oni...klimakterij!

- Hm? A molin te po čemu si to zaključila?

- Pa po tomen šta iman problema..znaš već...kasni mi..

- Kasni?

- E . Već dva miseca! I iman fumade!

- A možda si trudna?

- E bar da jesan! To bi mi bilo lakše nego da san klimakterična!

- Ček, ček, ajd' smiri se. Ne-dra-ma-ti-zi-raj. Sad ćemo vidit.

  I nestane na minut. Znala san. Otrčala je opet na google.


- Hmm..da, slušaj, ovako: klimakterij zahvaća žene u dobi između 45 i 55 godina..

- A, super, onda to nisan ja, ja san između 47 i 55!

- Ma muči i slušaj me! Dakle..hmm..aha, kažu, prvo oko dvi godine traju smetnje sa stvariman, malo ih ima, pa ih nema, pa oće, pa neće, to ti se zove predklimakterično stanje. Onda nastupa dakle totalni prekid, to ti je klimakterij, a onda poslin toga još jedno dvi godine smetnji dok se organizam privikne na novo stanje. To se naziva postklimakterij. Drugim ričima, to će ti sve skupa trajat nekih 5 godina.

- A?!? PET godina? Pet godina?? Zafrkaješ me?

- Ne zafrkajen, ali ne brini, ovdi piše da kad prođe tih 5 godina, bit će sve u redu, neš više imat smetnji nikakvih. Jedino će ti se možda smanjit seksualna želja.

- Šta?!? Aaaaaa, ajmemeni jadnatisaaan!! Ne želin da mi se smanji seksualna želja! Ta mi je želja jedina preživila recesiju!! Jedina šta mi je ostala! Vratite mi moju seksualnu željuuuuuu!!!

- Daj, ne dramatiziraj. Pa ima u životu i drugih radosti, osim seksa.

- Jel'? Naprimjer?

- Pa...Dobro, ne mogu se sad sitit, ali san sigurna da ih ima!

- E, uguglaj, možda nađeš! Ajme skočit će mi fibra od tebe!

- Dobro, ne dramatiziraj. U svakom slučaju, klimakterij ti je prirodno stanje, nemaš potribe tako reagirat.

- Prirodno stanje? Tebi je prirodno da čovik izgubi seksualnu želju i da ima fumade? Sad mi još samo reci da je i gripa prirodno stanje!

- Pa, na neki način i je...ček, evo na google-u piše...

- Crvenkapo!!!!!!

- Dobro, dobro, neću. Slušaj, dobra stvar klimakterija je šta se više ne moraš brigat oćeliš zatrudnit! Poala gušta čoviče! Gotovo je sa antibejbi, sa kondomiman, sa svim tim komplikacijama! Jupi!

- Jupi? Jupi?!

- Pa e, napokon moš bez straja uživat u seksu! Jupi, jupi!

- Dobro kako mogu u klimakteriju uživat u seksu kad si maloprije pročitala da u rečenome klimakteriju dolazi do smanjenja seksualne želje? Kako more čovik uživat u nečemu do čega mu više nije, ha? Oš mi to objasnit?

- Ajme meni šta si grintava!

- A zamisli kako je tek muškima? Oni upadnu u klimakterij svako malo!

- Kako sad to?

- Jel' se u klimakteriju smanji seksualna želja? Je. Jel' muškima opadne...ta želja čim vidu kondom? Je.
E sad, vidiš ti kako se stvari kompliciraju. Mi ženske u klimakteriju više ne moramo pazit, ali nemamo više baš ni želju. A muški, ako više nema potribe za kondomiman, možebitno izađu iz klimakterija taman kad mi upadnemo u njega, jerbo in se želja pojača baš zato šta su se riješili kondoma! I tako nikako na zelenu granu! Mimoilazimo se cilega života, još od vrtića, ma šta, još od rodilišta, mi u rozo oni u plavo, pa poslin u braku oni volu svoje mame a mi ih ne volimo, mislin, te njihove mame, pa oni nogomet mi serije, oni muški mi ženske, oni dižu dasku od zahoda mi je spuštamo, a šta je najzanimljivije...

- Marče.

- A?

- Aj izmiri fibru, svega ti.

Bebe plaču, to se zna

Taman kad smo se nekako riješili fiksacije na dječakovo disanje, strefila nas je sljedeća u nizu. Fiksacija na uzrigivanje.
Znate onu staru narodnu, "Dajem kraljevstvo za uzrig!"?
E, to je ta faza.

Naime, bebe plaču. Plaču misterijozno. Nikada ne znate zašto plaču. I onda ide pokušaj otkrivanja uzroka sistemom eliminacije.

Možda je beba pokakana?
Mahnito razmotavanje pelena, da, naravno da je pokakana.

Bebe se hrane svaka tri sata, a svaka beba koja iti malo drži do sebe, svaka tri sata se i pokaki.

Mijenjanje pelena, puder, kremica, puder. Tako. Sad bi tribalo sve bit u redu.
Ma kakvi.
U momentu kad smo sritno odahnili, dreka ponovo krenila.

Ok. Smirimo se. Bebe plaču, to se zna. Uostalom, svaka beba koja iti malo drži do sebe, bar dvanajst, od mogućih dvajstčetri sata u danu, plače. Nećemo se zato živcirat.
Ali, pobogu, to je neizdrživo!

Možda je beba gladna? Pa da, naravno, lupamo se u čelo. Pa upravo je iskrcala sve iz sebe, triba to nadoknadit!

Hranim bebu.
Beba zadovoljno mljacka, ja sanjam o celibatu. I cigareti. Mislin, dosadno je to dojenje. Bebi je dobro, ona se zabavlja, ali šta bi ja tribala radit za to vrime? Aha, znan. Triban bit raznježena jer je dojenje onaj iskonski kontakt između mame i bebe, jel tako. Tako je bar u svim reklamama. Sve je ružičasto i ptičice i beba i mama i sve. Samo iman osjećaj da što beba duže kontaktira s mojin poprsjem, moj iskon sve više paniči.

Liva strana, desna strana. Nema više, bebo, skidaj se brate s mene, smanji doživljaj, morat ću ugradit silikone ako ne smanjiš apetit! Ovo dojenje triba zakonom zabranit.

Nahranjena beba bi tribala bit zadovoljna beba. Iscidila je iz mene sve šta je mogla, i ako nastavi ovakvin tempom, moje poprsje će otrpit strašne posljedice. Morat ću pazit kako hodan da ne ugazin na ...vlastiti, nekadašnji, temeljni ženski atribut.

Beba je nahranjena i zadovoljna. Prvih pet minuta. A onda - dreka.



 

Koji joj je sad crni đava dabili crni đava?! I onda su nas obavijestili: nahranjene bebe moraju uzrignit. Jer ako ne uzrignu, onda in se u mali stomačić nakupu ka neki plinovi. I onda ih to strašno smeta. I boli ih. Zato plaču.

Naučilo nas je da bebu onda triba prikobacit priko jednog ramena, i lagano tapšat po leđima, e da bi dotična beba uzrignila.
Tako je počelo razdoblje borbe za uzrig. Naizmjenično smo, ja i bebin tata, šetkali ukrug po sobi, hodniku, dnevnom boravku, balkonu, špajzi, kužini, oko hajdukovog stadiona, po Kozjaku i Velebitu držeći bebu priko ramena i tapšući je.

Bebo, uzrigni. Ajd' molin te, uzrigni. Evo, kupit ćemo ti plejstejšn čim prohodaš. I ne'š morat ić u vrtić. Ma, ni u školu, samo uzrigni!

Ali ne.
Beba se dreči i dalje, mi hodamo, hodamo, prilazimo kilometre i kilometre po stanu, hodanjem protiv plinova, ali beba neće da uzrigne, ka da se zavitovala Sinjskoj gospi da neće uzrignit i gotovo.

Kad dospijemo već u stanje očaja, beba napokon ispusti mali, štucavi, uzrig.

Slavlje! Euforija! Zovemo prijatelje, rodbinu, suside, državni zavod za zdravstvo, hidrometeorološki zavod, banske dvore, ministarstvo poljoprivrede, HTV, Kolindu, radijo Split, i šizofrenično ushićeni javljamo svima da je naša beba uzrignila! 

Kako malo čoviku triba za sriću!

Postporođajno ludilo

 

Vrime provedeno u pred-rađaoni pamtit ću ka vrime mog konstantnog pokušavanja da iz medicinskih sestara izvučen bar jednu humanu gestu, bar mrvicu suosjećanja za buduće mame, ali bezuspješno. Ja ne znan šta je tim sestrama bilo, ali čoviče kontinuirano su se dernjale na nas patnice, ka da nam nije bilo dovoljno teško i bez toga. Pretpostavjan da je tomu bilo krivo ratno vrime, rodilište je bilo prekrcano a bolničkog osoblja premalo.

Kad san napokon iz predrađaone primištena u nešto šta su doktori i sestre nazivali "boks", a šta je meni zvučalo užasno zlosutno, ono, ka da su trudnice pit bulovi, shvatila san da mi više nema povratka, i da sad napokon moran rodit, tila ne tila.

Neke žene govoru da in je trenutak poroda bija najsritniji trenutak u životu. Ja međutin do dana današnjeg nisan uspila razlučit jesan li bila sritna zato šta san postala majka, ili zato šta više nisan trudna. Znan da zvuči bogohulno, ali, bogamu, krajnje je vrime da se cila ta petljancija sa pupčanin vrpcama demistificira.

U mom slučaju se zakompliciralo sve šta se uopće može zakomplicirat, bilo je i onesvješćivanja, i spašavanja bebe, i vriskova doktora i sestara. Majkemi ako oni nisu vrištali više od mene. Išli su mi na živce i tila san ih pitat "Pa dobro, majkumu, ko ovdje rađa?".

Kad je mališan napokon sritno ispliva na ovaj svit, bija je tako modar u licu da su ga odma smistili pod kisik. Meni je potom prišla neka sestra, i pitala me kako se zovem. U prvi mah san pomislila da je sestra šenila pameću od grozote netom proživljenog mog poroda, i da je u stvari tila pitat kako će se mali zvat, pa san odgovorila: "Krešimir".

Po njenom osupnutom pogledu san zakjučila da to nije točan odgovor.

Onda san shvatila da to oni na taj način provjeravaju da nije rodilja šenila pameću od napora. Čim sam to shvatila, da in se osvetin za, po mom mišljenju, krajnje nehumano odrađivanje cile akcije, mrtva ladna odvratim, ne trepnuvši: "Zoven se Kate."

Na to je nastala opća strka i panika , zalili su me vodom, sjatili se oko mene i ponovo mi postavili isto pitanje: "Kako vam je ime?"
Ja san taman zadovoljno i sadistički smišljala koje ću in sad ime reć, ali je onda uletija jedan doktor, promotrija me sumnjičavo i reka:"Jel' se vi to zajebajete s nama? Glumimo post-porođajno ludilo, a?"

Odbrusila san mu da je bezobrazan i neprofesijonalan i da ne-zvala-se-ja-Mare ako ga neću tužit zbog dušovnih boli koje mi je nanija svojon optužbon, ali su me onda već izgurali odatle, a meni se ideja o post-porođajnon ludilu toliko svidila da san se na to ludilo izvlačila još godinama poslin, a ponekad i još uvik, ijako je mali u međuvrimenu falabogu od novorođenčeta izrasta u kus momčine od svojih, evo još malo, osamnajst godina.

 

Diše li?

Po izlasku iz rodilišta bila san sritna otprilike jedno punih deset minuta, ponosni tata nas je sačeka isprid sa buketon cvića, članovi familije su se otimali ko će nas više puta slikat, izljubit, čestitat, njegovi su tvrdili da mali ima ćaćin nos, moji su pak tvrdili da ima materina usta i bradu, prepucavali su se na koga dite liči a ja san se, slušajući krenbile, usrdno nadala da mali neće ličit na nikoga od njih, neka liči na bilo koga na svitu samo ne na naše dvi familije.
A onda, kad smo ponosni tata i ja ušli u naše auto, kad smo ostali sami, pogledali smo u onaj mali smežurani smotuljak u mojin rukama i - pristravili se!

Šta sad, pobogu?
 
Do jučer nan je najveća odgovornost u životu bila pazit na to da nan u frižideru uvik bude dovoljno ladnog piva, a sad najedanput postajemo odgovorni za taj jedan mali ljudski, krmeljavi životić! U glavama panika i zbunjenost, došlo nan je da bebu vratimo u rodilište, ali smo nekako osjećali da nan familije ne bi baš dobro primile vijest da ćemo malog dat na usvajanje, pa smo stisli zube, udahnuli duboko i zajedno sa smotuljkom krenili u najluđu, najtežu i najlipšu od svih avantura na svitu - u doživotno roditeljstvo....



 

Prva noć

Radili smo tačno sve prema uputama. Mali je bija nahranjen, okupan, umotan i zamotan po peesu, stavili smo ga u krevetić, cmoknili ga u malo čelo, utrnili svitlo i pomislili: "Pa neš ti, nije ovo roditeljstvo baš ni tako teško ka šta smo mislili".

Zatvorili smo umorne oči, i umirili se. Nakon otprilike dvajst minuta čujen ponosnog tatu:

- Jel ga ti čuješ? - šapće.
- Ne. A ti? - sa strepnjom.
- Ne čujen.
- NE ČUJEMO GA!!!

Dvi sekunde nakon toga smo u skoku bili oboje nad krevetićem, glava uronjenih u taj strani, mirišljavi svemir, osluškujući, zaustavljenog daha, diše li mali stvor uopće il' ne diše.
Utvrdivši da diše, čak dapače, da očito spava snom pravednika potpuno ravnodušan na naše tjeskobe, s olakšanjem ga cmoknemo opet u pametno čelo (mamino čelo, jel'), i vratimo se u krevet.

Tišina, mrak.
Prošlo je nekih petnajestak minuta.

- Jel' ga ti čuješ? - tjeskobni šapat ponosnog tate.
- Da, čujen ga. A ti?
- I ja ga čujen.
- ČUJEMO GA!!!

Skok, panično dotrčavanje do krevetića, glave ponovo zabijamo u životni prostorić maloga bića, i stvarno, ovaj put je stvorenjce disalo glasno i šumno, a nas dvoje smo bili sami s njim , i nije bilo nikoga da nam kaže jel' to normalno il' nije, dišu li sva nova stvorenjca baš tako, triba li ih se čut ili ne čut, i šta je opasnije, kad ih se čuje ili ne čuje, i, ako ih se ne čuje, jel' ih triba pustit da tako nečujno spavaju, a ako ih se čuje, triba li zvat hitnu pomoć, babicu, matičara, bake, suside, vatrogasce, koga li već....!?

Da rezimiran, od te prve noći, pa do otprilike dječakovog desetog rođendana, ponosni tata i ja jednostavno više nismo spavali.
Mislin, ko normalan može spavat kad ti tu kraj tebe nešto - diše, rasteže se, pupa, čuje se, ne čuje se, meškolji se, trepće i nezaustavljivo raste, raste, raste???

(nastavja se)

Rodit ću ti ćer i sina

Obožavala san gledat onu seriju "Murphy Brown" prije nekoliko godina. Murphy, sa onim svojim cinizmom, i osebujnim smislom za humor, bila je neko vrime jedini razlog zbog kojeg san palila televiziju.

Jednom prilikom ju je jedna mlađa kolegica, spremajući se zatrudniti, ili je već bila trudna, ne sićam se, zamolila da joj opiše malo kako izgleda - porod.

Murphy se na momenat zamislila, a onda odvalila:

"Hm... to ti je, recimo, kao da netko pokušava izać' iz automobila kroz auspuh!"

Ona kolegica je automatski problidila, a ja san se smijala. Nisan je svatila ozbiljno. Dok nisan i sama postala dotični automobil.

Prva tri miseca san se pokušavala vajda podsvjesno samoubit bulimijon, jer sve šta san pokušala pojist, moj bi bidni, zbunjeni organizam automatski i demonstrativno izbacija vanka. Tako san uspila ta prva tri miseca čak i izgubit na težini, pa san zadovoljno mislila kako ću, ako tako nastavin, do kraja trudnoće doć na svoju sanjanu idealnu težinu od četrspet kila i riješit se mrske mi dinaroidne građe koja dobro prolazi još samo doli u onin emiratiman ili kako se već zovu.

Ali, avaj! Čim je prošlo ona tri miseca odbacivanja hrane, moje trudničke navade ošle u drugu krajnost. Najedanput san bila gladna dvajspet, od mogućih dvajsčetri sata u danu, i da su me pustili, bila bi pojila i noge od stola u kužini.

Obitelj je bila zabrinuta, razmatralo se razne opcije spašavanja zaliha hrane, od stavljanja katanca na vrata od frižidera pa do toga da me jednostavno ubiju. Moj brat, sa kojin se tučen od malih nogu, bija je za to da me ubiju, ali je ostatak familije zakjučija da je nehumano ubit ženu u drugomen stanju pa je njegov prijedlog bija jednoglasno odbačen.

Brat se razočara i pita da jel' se onda to može ponovo uzet u razmatranje kad rodin, ali san onda taman ja bila ušla u kužinu (bočno kroz vrata), pa su svi umukli.

Do devetog miseca san bila već toliko dobila na kilaži da su u splickom rodilištu bili započeli sa pripremnim radovima proširivanja prilaza bolnici, i onda je napokon doša i taj dan. Dan kad san prvi put osjetila to nešto, i zakjučila da je to stoposto prvi trud.

Kako se kasnije pokazalo , to nije bija prvi trud nego prvi lunbago, ali aj ti to razlikuj kad prvi put prolaziš sve to. I trudnoću, i lunbago.

Upala san u panici u dnevni boravak u kojem je moj muž upravo gleda prijenos NBA lige i sva važna izjavila: "Počelo je!"

On je na to oduševjeno uskliknija:"A ukurac, di baš sad, usrid utakmice!"

 

Ja san uvatila zapomagat da jadnatisan i da đavamuodnija enbea i da jel' oće da rodin u kući pa da se on petlja sa onon pupčanon vrpcon i da u principu neman ništa protiv ali da me je malo straj bude li zaveziva pupčanu gledajuć istovrimeno NBA jerbo ne želin da prvo šta moje dite vidi kad dođe na svit budu ogromni muški koji lupaju jedan drugoga po guzici, skaču jedan po drugomen i jubu se neprimjereno šta bi, ako rodin sina, moglo negativno utjecat na njegov izbor partnera u životu a to upozorenje je bilo dovoljno da ponosni ćaća odma utrne televiziju i krene.

S obziron da me je lunbago za kojeg san mislila da su trudovi sve jače stiska, ja san se putem do rodilišta dernjala "Bržeee, sad će, saaaad će, evooo ga dolaaaziiiiiii...!!!". Iskreno rečeno nije me baš toliko bolilo ali u svim filmovima san vidila da se žene tako dernjaju pa san mislila da je red da i ja tako.

Bidni muž je bija zelen u faci od straja i panike, kašta i triba, i u rodilištu su me promptno smistili u neku sobu šta se naziva "Predrađaona". Nisan razumila čemu ta predrađaona služi, ako san došla rodit oću rodit odma, a ne bit na čekanju. Tako san i rekla doturu koji me je pregleda, i ustanovija da ne da neću rodit odma, nego da san mogla komodno ostat doma još barenko po miseca i još me pita da koju san gospu došla.

Ja san u međuvrimenu slušala vriskove drugih žena koje su zapravo imale trudove , a to me toliko pristravilo da san zamolila da me maknu iz te sobe, ako more u neku pred-pred-predrađaonu jerbo da san se predomislila i da ja ipak ne bi još rađala.

S obziron da san tad imala dvajstsedan godina, doktor me pogleda, i taktično reka:"Ti neb' još rađala? A ćerce moja, kaš ako neš sad, a? Boje ti je šta prije riješit se tih pizdarija"

Zaboravija mi je napomenit da prave pizdarije počnu tek kad rodiš, ali to je sad već neka druga priča...


(nastavja se...)

Edijeve laži o meni i moja istina o njemu

Prvo je Edi iznija svoju verziju:

 

Osamnaesti devetog dvi iljade i petnaeste, ujutro

(ili… Čak je i Kishon zna za moj problem)

Treću godinu idemo Boba i ja do Zadra na KaLibar. Al nije to važno za ovu priču, nego je važan jedan dio našeg međusobnog dugogodišnjeg odnosa i njegove nuspojave. U tom našem, dugogodišnjem odnosu, lipo se mi slažemo. Guštamo skupa nastupit, radimo skupa neke večere, imamo zajedničke prijatelje, razumimo se, smijemo se istim vicevima, tučemo se s istim fašistima, milina jedna. I barem pola poznanika i nepoznanika misli da smo u braku, a nama je i to smišno.

Ali, jebeš ti priču koja nema „ali“.

Nevolja s kojom se pisac ovih redaka redovno suočava je - vožnja autom. Naime, Boba ne vozi. Dozvolu je jedan put davno napravila, valjda onaj dan kad je instruktor ima gripu i od fibre nije ništa vidija, al od onda nije nikad vozila. Dakle, možemo reć da nema blage veze o autima, jedva da zna otvorit vrata na suvozačevoj strani. A s druge strane, ja sam proša par miljuna kilometara i prominija petnaestak auta, a od toga barem sedam zato šta sam ih posla u penziju, potrošija do kraja, iščuća iz njih svaki kubik i konjsku snagu. Mislim da sam, potrošenim benzinom, pokrija sva bolovanja i godišnje odmore zaposlenika u Ini, dok bi Bobin potrošeni benzin moga stat u upaljač.

Svih ovih godina, čim sidnemo skupa u auto, naša komunikacija počinje jednom boldanom jednostavnom rečenicom koja završava uskličnikom… pa jednom proširenom - u kurzivu:

-         Pazi, crveno!! U kurac, znala sam ja da će mi srce stat čim s luđakom sidnem u auto, nije ovo za mene, ne mogu više trpit ovi stres, sve ćeš nas pobit, ko ti je da dozvolu…

Možda je ovde misto da napomenem kako u onih par miljuna kilometara nisam nikad proša kroz crveno. Ili ne triba? Jer kod nje ta logika ionako ne pomaže. Ona naprosto vidi semafor i - sledi se.

Jedan put smo se vozili dugačkim poljem po ravnoj cesti, negdi prema Kupresu. Krenili smo puno ranije, vrimena imamo koliko oš i moj stari mercedes dizelaš mirno brunda u četvrtoj, klizeći sa nekih šezdeset na sat, a mi guštamo u muzici. Nismo vidili ni auto, ni kravu, ni kuću, ni stablo, ni pješaka bar po ure, a ona odjedanput krikne: - Edi!! Edi!!

Stresa sam se, zakočija i okrenija volanom, pa se priko nekog grma zaustavija u blatu. Nigdi žive duše, ni tica da proleti.

-         Šta je bilo? – još se tresem. Ugasija sam auto i gledam jel se neki meteor možda ruši na nas.

-         Nisi koncentriran na vožnju! Cccccc, kako ti voziš… kako ti voziš… ccc,ka da te ni za šta nije briga. Mogla je provalija bit na cesti, ti je ne bi vidija. Nećemo mi daleko stić ovako, znala sam ja, bilo bi bolje da sam ja vozila ili da sam ostala doma...

Ne znam jel ovde misto da spomenem kako sam ja počeja vozit prije nego sam prohoda, skoro u kolijevci. I da od onda nisam nikad sletija s ceste, zabija se u kantu ili zgazija mačku. Zato jer koncentrirano vozim, jel… Al za Bobu to nije dovoljno. Ona koncentriranu vožnju zamišlja drugačije.

Najbolje od svega je šta ona naše vožnje, onako ka pisac najluđe fikcije, prepričava prijateljima, susidima, rodbini i dici u ulici. Vidim ja da me izbjegavaju i zatvaraju se u kuću kad prolazim. Kad dođem nekad po nju, onda njena mater nazove moju mater i reče joj da je sve u redu i da sam sritno doša do njih. Onda me potapše po ramenu i kaže: „Bravo!“ al mislim da bi mi najrađe uzela ključe. Nekidan me je njen brat pozva sa strane, pa onako, ka muškarac muškarcu reka: „A, Edi, ako ti imaš nekih briga i problema, pusti nekog drugog da vozi“. 

Jedan put sam se, prije dvi-tri godine, ono kad je primjedba u kurzivu bila duža od telefonskog imenika, zaustavija, izaša vanka i reka joj: „Aj sad ti malo“. Sila je za volan, iz nekoliko pokušaja ubacila u prvu, pritisnila gas, zgazila dvi mačke i nakon dvadeset metara nas zabila u stup. Četiristo eura i, još čekam račun od Elektrodalmacije za popravak stupa. Rekla je: „Dobro smo prošli, zamisli da si ti vozija!!“

Nije pomoglo ni kad sam na komadu papira nacrta oni krug od brzine, stavija kazaljku na četrdeset i nalipija ga priko pravog, iza volana. Još uvik je u kurzivu spominjala kako će joj želudac iskočit, kako neće ona umrit mlada, da bi ja triba ić na dodatni tečaj vožnje, da nije ovo avion i „Ajme šta bi volila da te sad pandurija zaustavi! Ajme, manijače, kako bi volila da te zaustave i uzmu dozvolu“. Taj dan smo od Trogira do Splita došli za uru i po. Putnici na toj prigraskoj liniji su nam razdragano mavali rukama dok nas je dupli autobus pristiza, a kad smo se posli mimoilazili na njegovom putu nazad, šofer je isplazija jezik i zakoluta očima. Ponekad promislim kako bi život bija lakši bez auta, bez dozvole, bez Bobe.

Dan ranije sam slučajno prolazija kraj njene kuće, baš kad je nekome susidu pozlilo. Mislim da mu je bilo puklo slipo crivo. Prvo su ostali susidi optužujuće pogledali mene i moje auto, jer je čovik leža kraj ceste. Pa su onda vikali da neko zove prvu pomoć. Svi su se odma složili da se nema vrimena za čekat hitnu i da čovika triba šta prije odvest do bolnice. Možete zamislit kako se osjeća šofer s upaljenim motorom i otvorenim vratima, kraj kojega svi ovi ljudi trčkaraju i pogledavaju prema pustoj ulici oće li naić neko auto.  Ne tribam vam ni ispričat dalje, čovik se privrća u bolovima dok su ga nosili prema autobusnoj stanici tri kilometra uzbrdo. Ne znam jel priživija, još nije bilo u novinama.

Ne znam jel ovde misto da spomenem kako sam dio radnog vijeka proveja ka šofer hitne pomoći, pa onda minibusa u školi za dicu sa posebnim potrebama, a posli vozija predsjednika općine i jedini sam koji mu u tri godine nije nikad ni ogreba auto. Ali jebeš ti kriterije prve pomoći, škole i države, kad su kriteriji Bobinih susida građeni na njenim pričama.

Lani smo na KaLibar Bobe i ja krenili ujutro i vozili se do navečer, da bi na vrime stigli pogledat Rumenu i ekipu iz Rijeke. Čitali su oni nešto, sigurno lipo, al jedino čega se sićam od tog dana je - ono u kurzivu: Ajme meni kako ti voziš, ka da smo kumpiri; muka mi je; šta mi je ovo tribalo, bilo bi bolje da sam ostala doma sa materom; tribalo bi ti uzest dozvolu, ako je uopće i imaš; aj ti mene iskrcaj da iden dalje na noge… pa sve to ponovo i ponovo i ponovo... 

Ova se priča zove „Osamnaesti devetog dvi iljade i petnaeste, ujutro“. Zato jer sam je pisa rano jutros da pošaljem svojoj sugovornici, da se može i ona pripremit za nastup.

Autobus za Zadar kreće u podne i vozi tri i po ure. Košta devedesetosam kuna i nula kurziva i boldova s uskličnikom. Mogli smo mi i autom stić za toliko, al šta je sigurno – sigurno je. Vraćamo se brodom.

P.S. Nazva me je čovik u vezi oglasa i sumnjičavo pita zašto je cijena tako povoljna. Odgovor je jednostavan – il ću ga prodat il ću završit u ludnici.

A onda moja verzija:

Upravo sam saznala  da s menon i Edijem iz Splita u Zadar ide i Dorta. To je dobro. Nagovorit ću nju da sidne naprid s njim, a ja ću ozada. Dosadilo je meni gledat smrti u oči.

-         Edi, kol'ko nan triba za stić do Zadra? – pitan ja njega.

-         A slušaj, tribaš već imat neki status pisca, koju objavljenu knjigicu, ono, da znaš sa pisanom riči i sve šta ide uz to, tako da mi nije jasno zašto su i tebe zvali.

-         Stoko bezobrazna. Pitan te koliko nan triba vrimena vožnje do tamo!

-         Aaaaa, vako: Ako ideš doli priko Primoštena i Šibenika, oko dvi ure. Ako ideš priko Boraje, nešto manje od dvi ure. A ako ideš autoputen, ura ipo.

-         Ma, mislila san koliko nan triba normalne vožnje, a ne tvoje.

Onda se on uvridi. Pa se posvađamo. Koliko puta smo odustali od književnih nastupa jer smo se po ure prije puta zakrvili. Ako se neko pita zašto nan književne karijere napreduju tako sporo, sad mu je jasno – jer Edi vozi brzo.

Argumenti u raspravama su mu za umrit od smija. Najvolin kad mi reče da se neman čega bojat jer da on već godinama vozi i zna sa autima. Meni je to isto ka da mi neko reče da neće nikad umrit jer da već godinama živi i zna sa životom.

Sljedeći argument mu je da je on otkad je počeja vozit prominija masu auta. Koliko ja znan, prominija je i masu žena  a učinci su mu isti ka da vozi biciklu na školskome poligonu.  Ili, tehničkim rječnikom rečeno, kad su žene u pitanju, Edija svako malo isključe iz prometa. Jerbo svako malo krivo skrene. A plaća i par doživotnih globa. Da je do mene, oduzelo bi se njemu i vozačku, i auto, i stan na Spinutu.

Da on ne vozi brzo, kaže. A predzadnji put kad smo išli na Kalibar, nisan uspila u autu pročitat program festivala do kraja, već smo bili u Zadru. Šta je najgore, s godinama vozi sve brže i brže, jer kad smo išli u Zadar zadnji put, nismo se uspili ni posvađat. Nismo stigli. A svako ko mene zna, zna da san ja sposobna od Splita do Solina s čovikon se upoznat, zajubit se, udat se za njega, posvađat se s njim, pomirit se, opet se posvađat,  razvest se i još mu nazvat mater i javit joj  da nismo sretno stigli, digod da smo krenili.

Da on ne vozi brzo, kaže.

A uvik smo sami na cesti. I ja san, onih jedanajst dana dok san vozila, bila uvik sama na cesti, ali iz sasvim suprotnih razloga. Neki su tvrdili da vozin presporo. Moj brat je zna reć da je to u stvari dobro, jer tako onemogućavan policiju u pokušaju da me isključi iz prometa. Jer da kakoš isključit iz prometa nešto šta se ne miče.

Da on ne vozi brzo, kaže. Prolijeću oni znakovi ograničenja kraj nas, ali Edi slijedi neke svoje vizije i vozi priko sto di god mi bili, u oštrom zavoju, u blagom zavoju, na prijevoju, na uzbrdici, nizbrdici, nad ponorom, na mostu, ispod mosta, u naseljenom mjestu ili u nenaseljenom mjestu... Doduše,  šta on duže vozi takvih nenaseljenih mista na Boraji i uz Dalmatinu  je sve više i više.

Ponekad se ozbiljno zamislin nad tim njegovin stilom vožnje. Možda san ga svih ovih godina krivo doživljavala, ka ono urbanog čovika, pisca, otvorenog uma i širokih pogleda. Je, dok je nogama na kopnu. Čim sidne u auto, pretvori se u običnog dinaroidnog splickog  mačo mena kojemu ne smiš prigovorit zbog vožnje da mu ne povridiš ego i ne pristraviš libido.

Šta je najneobičnije, kad nije u autu, ponaša se stvarno normalno i u skladu sa našon klimatskon zonon.  Diže se okolo podne, sve laganini i natenane, kavu pije do ručka, ručak traje do popodnevne kave, pa prilegne, pa večera, a nakon večere, negdi oko ponoć ipo, uvati se posla ako ne zaspe. Pravi naš dobri i vridni čovik. A onda uđe u auto i transformira se u purgera pod stresom koji kasni na avion.

Za to njegovo manitanje u vožnji mogu postojat dva moguća razloga. Ili od brzine jednostavno ne vidi šta piše na znakovima pa ih ne more ni poštivat, ili one brojke ograničenja zbraja pa kol'ko ispadne konačni iznos tol'ko i vozi. Znači, na izlazu iz Trogira rečemo piše 40, na ulazu u Boraju 80, on to lipo zbroji i vozi 120. Tako zbrajajući prid Zadrom budemo na brzini probijanja zvučnog zida i svih mojih psiholoških granica.

Majkemi ako se ne bi sigurnije osjećala sa Kolindon na trajektu nego s njim u autu.

Ono šta mi najteže pada je to šta po Splita misli da smo u braku. Biće zato šta se stalno svađamo i ne seksamo.

Koja besmislica. Ka prvo, nakon onog prvog neuspješnog braka, zarekla san se , ako se više ikad ponovo udam, to će morat bit neki normalan čovik. Znači, pisci otpadaju. Ka drugo, i da se vinčamo, rastavili bi se nakon tri dana, zbog nepremostivih cestovno-prometnih razlika.

Ma, i da je sve drugo normalno, on bi čoviče, dok vozi, lamentira o smislu života, a ja za to vrime maštam samo o ostanku na životu kao takvom, pa makar i besmislenom. A uostalom, ko je vidija mozgat o smislu života u pedesetoj,  to se radi u pubertetu. Do pedesete svako normalan shvati da smisla nema, jer da ga ima, vakvi ka šta je Edi ne bi dobivali vozačke dozvole.