Bebe plaču, to se zna

Taman kad smo se nekako riješili fiksacije na dječakovo disanje, strefila nas je sljedeća u nizu. Fiksacija na uzrigivanje.
Znate onu staru narodnu, "Dajem kraljevstvo za uzrig!"?
E, to je ta faza.

Naime, bebe plaču. Plaču misterijozno. Nikada ne znate zašto plaču. I onda ide pokušaj otkrivanja uzroka sistemom eliminacije.

Možda je beba pokakana?
Mahnito razmotavanje pelena, da, naravno da je pokakana.

Bebe se hrane svaka tri sata, a svaka beba koja iti malo drži do sebe, svaka tri sata se i pokaki.

Mijenjanje pelena, puder, kremica, puder. Tako. Sad bi tribalo sve bit u redu.
Ma kakvi.
U momentu kad smo sritno odahnili, dreka ponovo krenila.

Ok. Smirimo se. Bebe plaču, to se zna. Uostalom, svaka beba koja iti malo drži do sebe, bar dvanajst, od mogućih dvajstčetri sata u danu, plače. Nećemo se zato živcirat.
Ali, pobogu, to je neizdrživo!

Možda je beba gladna? Pa da, naravno, lupamo se u čelo. Pa upravo je iskrcala sve iz sebe, triba to nadoknadit!

Hranim bebu.
Beba zadovoljno mljacka, ja sanjam o celibatu. I cigareti. Mislin, dosadno je to dojenje. Bebi je dobro, ona se zabavlja, ali šta bi ja tribala radit za to vrime? Aha, znan. Triban bit raznježena jer je dojenje onaj iskonski kontakt između mame i bebe, jel tako. Tako je bar u svim reklamama. Sve je ružičasto i ptičice i beba i mama i sve. Samo iman osjećaj da što beba duže kontaktira s mojin poprsjem, moj iskon sve više paniči.

Liva strana, desna strana. Nema više, bebo, skidaj se brate s mene, smanji doživljaj, morat ću ugradit silikone ako ne smanjiš apetit! Ovo dojenje triba zakonom zabranit.

Nahranjena beba bi tribala bit zadovoljna beba. Iscidila je iz mene sve šta je mogla, i ako nastavi ovakvin tempom, moje poprsje će otrpit strašne posljedice. Morat ću pazit kako hodan da ne ugazin na ...vlastiti, nekadašnji, temeljni ženski atribut.

Beba je nahranjena i zadovoljna. Prvih pet minuta. A onda - dreka.



 

Koji joj je sad crni đava dabili crni đava?! I onda su nas obavijestili: nahranjene bebe moraju uzrignit. Jer ako ne uzrignu, onda in se u mali stomačić nakupu ka neki plinovi. I onda ih to strašno smeta. I boli ih. Zato plaču.

Naučilo nas je da bebu onda triba prikobacit priko jednog ramena, i lagano tapšat po leđima, e da bi dotična beba uzrignila.
Tako je počelo razdoblje borbe za uzrig. Naizmjenično smo, ja i bebin tata, šetkali ukrug po sobi, hodniku, dnevnom boravku, balkonu, špajzi, kužini, oko hajdukovog stadiona, po Kozjaku i Velebitu držeći bebu priko ramena i tapšući je.

Bebo, uzrigni. Ajd' molin te, uzrigni. Evo, kupit ćemo ti plejstejšn čim prohodaš. I ne'š morat ić u vrtić. Ma, ni u školu, samo uzrigni!

Ali ne.
Beba se dreči i dalje, mi hodamo, hodamo, prilazimo kilometre i kilometre po stanu, hodanjem protiv plinova, ali beba neće da uzrigne, ka da se zavitovala Sinjskoj gospi da neće uzrignit i gotovo.

Kad dospijemo već u stanje očaja, beba napokon ispusti mali, štucavi, uzrig.

Slavlje! Euforija! Zovemo prijatelje, rodbinu, suside, državni zavod za zdravstvo, hidrometeorološki zavod, banske dvore, ministarstvo poljoprivrede, HTV, Kolindu, radijo Split, i šizofrenično ushićeni javljamo svima da je naša beba uzrignila! 

Kako malo čoviku triba za sriću!