utorak, 27. listopada 2015.

Rodile masline, opet je sve u redu




Kad razgrneš treperavu krošnju masline a pred tobom se zanjišu gusti grozdovi zelenih oblica osjetiš se kao ljubavnik kad razgrne haljine mladoj djevici - najrađe bi je zgrabio, ali zastane jer zna da mora biti nježan. Neka zbunjujuća mješavina gladne strasti i strahopoštovanja pred djevičanskom ljepotom.

Kad su me prošlog vikenda prijatelji pozvali u berbu nisam se baš onesvijestila od razdraganosti. Imala sam nekakvo mutno sjećanje na jednu berbu u kojoj sam sudjelovala prije par godina i nakon koje sam, tko zna zašto, odlučila da mene ni masline ni berbe više neće vidjeti.  Ovaj put sam pomislila, hm, berba maslina u Tučepima, ili fejzbučenje cijelu božju subotu i nedjelju? Ajd, idemo malo, za promjenu, glumiti zdravi život. Fejzbuk će izdržati jedan dan bez mene. Valjda. I tako se ja, nevoljko, uputih put zelenih krošnji...

U Tučepima sam, kod dotične familije, bila nekoliko puta. Moglo bi se reći da ih dobro poznajem. Dovoljno dobro da sam, stigavši tamo, odmah s vrata u zraku nanjušila neko tiho uzbuđenje. U điru kroz Tučepe vidjela sam male grupice ljudi u razgovoru, na sunčanoj rivi, po klupama i zidićima. Tučepi su turističko mjesto, i njihove turističke berbe su tradicionalno bogate. Međutim, ona ljetna živost i hiperaktivnost, shvatila sam u sekundi, stvar su čistog egzistencijalizma. Berba maslina, pak, nema baš puno veze sa zaradom. To je čista ljubav. Tako sam ja to doživjela, tako mi je zrak nad Tučepima i Biokovom  govorio. Možda griješim, onako, zanesenjački i pjesnički. Ali ta tiha radost, ti izrazi lica koji kažu "Rodile su masline!", kao da je iskon došao i povukao crtu između važnih i nevažnih stvari. Nakon siromašne, u stvari nikakve  prošlogodišnje berbe, ovogodišnji bogati urod na te ljude ima učinak ozdravljujućeg čuda, spokojnog bavljenja onim što je zaista bitno. Rodile su masline, ljudi.

I sve se tu zna. Tko priprema hranu za berače, tko prebacuje autom vreće i cerade, tko trpa u vreće, tko prenosi, tko bere, tko se penje na grane za nedohvatnim gospođama maslinama, tko bere "odozdol", tko šuti i bere i tko, naravno, "zajebaje". Nema puno priče. Objašnjavaju mi da šaku moram pretvoriti u male rašlje - raširenih prstiju kliznuti niz granu dovoljno snažno da se plodovi otkinu, a dovoljno nježno da se grane ne slome. U početku petljam po krošnjama pitajući se što mi je ovo trebalo. Prsti mi se zapliću među lišćem, kičma, navikla na sjedenje pred kompjuterom, vrišti od bola. Što mi je ovo trebalo, a onda...



Malo pomalo onaj neki grč u stomaku kojeg sam u ruksak spakirala zajedno s bocom vode, cigaretama i odjećom za presvući se, popušta. Pogled mi sve češće zastaje na oblicima i bojama. Zelene, savršeno oble masline. Pa iste takve, ali "mačane", prošarane smeđom zrelinom. Pa smeđe- modre masline. Pa skoro crne. Sjajne, pune, masne. Vrhovi prstiju mi postaju glatki, a takvi postaju i moji potezi. Val neobično čiste energije mi preplavljuje mišiće. Mozak miruje, u stanju pod radnim nazivom "Sve je u redu."
Sve je u redu, ne možeš ništa, ali apsolutno ništa drugo pomisliti kad digneš pogled prema zavojima i vrhovima Biokova.
Sve je u redu, što drugo možeš pomisliti kad ti pogled uroni tamo dolje ispod tebe u modrinu i pospane obrise otoka u mirno osunčanom jutru.
Sve je u redu, to je jedino što znaš slušajući povremene praskove smijeha koji dopiru iz krošanja oko "tvog" stabla.
Najednom osjećam zahvalnost u svakoj pori kože i u svim unutarnjim organima. Najednom, i NAPOKON, razumijem zašto je maslina "sveta". O da, i jest sveta. I, da, Bog postoji.  Bar u maslinicima, ako se mene pita.
Mutno se sjećaš nekakvog ekrana, nekakvih slova i tipkovnice, nečega što se naziva "društvena mreža". Zaključuješ, jedan dan u mreži ovih krošnji vrijedi više od svega što si ikad našao na toj, društvenoj, mreži. Pametuješ i mudruješ u sebi iako znaš da ćeš pri povratku u civilizaciju prvo sa sebe baciti ruksak, a onda uključiti kompjuter. I da ćeš za dva dana zaboraviti gdje si sreo Boga, i kako su te male, oble, sjajne masline podsjetile na ljepotu i dobrotu. I da je sve moglo biti jednostavnije. Možda...
Sjetim se kako sam imala otpor prema pozivima u branje maslina i pitam se što se dogodilo. Što se to promijenilo? Jesam li, stareći, dosegla nekakvu mudrost, što li? Nije ni bitno, sliježem ramenima, i nastavljam glumiti profesionalnog berača. Vlasnik maslinika, moj prijatelj, kaže mi da je poprilično zadovoljan mojim beračkim učinkom. Okrenem na zajebanciju, kao. A u sebi ćutim ponos čovječe, i znam, ovo mi je bio najdraži "lajk" u zadnjih... nemam pojma koliko godina.



petak, 9. listopada 2015.

Oni muški mi ženske






Najteže je kad je čovik bolestan. A još teže je kad je bolestan i sam. Sva srića, za to postoje prijateji. Da te nazovu, svrate sa narančama i bananama, da te nasmiju. Tako je mene jučer nazvala moja prijatejica Crvenkapa. Nju obožajen. Nas dvi smo dvi sušte suprotnosti. Kol'ko san ja kaotična, zanesena, zamantana, impulsivna i nerealna, toliko je ona pragmatična, staložena, organizirana i prizemljena. Crvenkapa ima jednostavan stav prema životu: ako postoji problem, postoji i rješenje. I čemu drame? Ja opet, ja san hodajuća drama. Dramatično doživljavam sve. I buđenje i spavanje. I noć i dan, i kišu i sunce.

I gripu.

Zove mene dakle Crvenkapa i odma u uvodu staloženo postavi par pitanja o mojim simptomima.

- Jel' kašlješ? - tonom obiteljske liječnice.

- Je - nemoćno ću ja.

- Fibra?

- Je - dramatično ću ja.

- Ok. Da vidimo (ukucava nešto u google), aha, evo, dakle, da, moguće je da je gripa, ali ako te ne bole mišići i kosti, postoji mogućnost da je riječ o običnoj virozi. Jel' te bole mišići i kosti?

- SVE me boli! - zavapin ja melodramacki.

- Dobro, dobro, smiri se, ne pitan te jel' te sve boli, nego šta te boli. Bit će to sve ok, ne brini. Sad je bitno da ne budeš usamljena, da ti se ne pogoršaju simptomi. Pa ću te ja nazvat za 10 minuta, kad maloga strpam u krevet. Onda ću pripremit robu za peglanje i malo ćemo pričat, može?

- Može - odvratin krotko, pitajući se koju gospu joj znači ono "pripremit ću robu za peglanje"? A onda se sitin. Praktična i organizirana kakva je, peglat će robu i pričat smenon. Nema kod nje gubljenja vrimena. Stvarno me impresijonira.

Zove nakon 10 minuta.


- Kako si mi?

Zamišljan je kako drži slušalicu pričepljenu između uva i ramena i istovremeno pegla lancune.


- Booooli meeeeee, sve me boli!

- Ne paničari, sama ćeš sebi pogoršat.

- Stoposto mi je ovo ona svinjska i umrit ću a nikada u Ameriki nisan bila!

- Ka prvo, nećeš umrit. Ka drugo, Amerika ti i i nije nešto, moš mirno umrit.

- Molin?!

- Ne, nisam mislila daš umrit, to se tako kaže, aj ne dramatiziraj bogati. Uostalom, to je obična gripica, gripuljak, gripćić, gripuljče, ima i težih stvari u životu.

- E pa meni je teže! Teško mi je za poludit! Jer nije me uvatila samo gripa, znaš!

- Nego? Šta te još uvatilo?

- Ne mogu ti reć. Prestrašno je. Pre-pre-pre-prestrašno!

- Daj, pa prijateljice smo! Ajde, olakšaj dušu!

- Ok. Ali obećaj da'š mučat o tomen?

- Obećajen! - svečanin glason.

- Dobro, onda. Eto, čini mi se...čini mi se da me vata oni...klimakterij!

- Hm? A molin te po čemu si to zaključila?

- Pa po tomen šta iman problema..znaš već...kasni mi..

- Kasni?

- E . Već dva miseca! I iman fumade!

- A možda si trudna?

- E bar da jesan! To bi mi bilo lakše nego da san klimakterična!

- Ček, ček, ajd' smiri se. Ne-dra-ma-ti-zi-raj. Sad ćemo vidit.




  I nestane na minut. Znala san. Otrčala je opet na google.


- Hmm..da, slušaj, ovako: klimakterij zahvaća žene u dobi između 45 i 55 godina..

- A, super, onda to nisan ja, ja san između 47 i 55!

- Ma muči i slušaj me! Dakle..hmm..aha, kažu, prvo oko dvi godine traju smetnje sa stvariman, malo ih ima, pa ih nema, pa oće, pa neće, to ti se zove predklimakterično stanje. Onda nastupa dakle totalni prekid, to ti je klimakterij, a onda poslin toga još jedno dvi godine smetnji dok se organizam privikne na novo stanje. To se naziva postklimakterij. Drugim ričima, to će ti sve skupa trajat nekih 5 godina.

- A?!? PET godina? Pet godina?? Zafrkaješ me?

- Ne zafrkajen, ali ne brini, ovdi piše da kad prođe tih 5 godina, bit će sve u redu, neš više imat smetnji nikakvih. Jedino će ti se možda smanjit seksualna želja.

- Šta?!? Aaaaaa, ajmemeni jadnatisaaan!! Ne želin da mi se smanji seksualna želja! Ta mi je želja jedina preživila recesiju!! Jedina šta mi je ostala! Vratite mi moju seksualnu željuuuuuu!!!

- Daj, ne dramatiziraj. Pa ima u životu i drugih radosti, osim seksa.

- Jel'? Naprimjer?

- Pa...Dobro, ne mogu se sad sitit, ali san sigurna da ih ima!

- E, uguglaj, možda nađeš! Ajme skočit će mi fibra od tebe!

- Dobro, ne dramatiziraj. U svakom slučaju, klimakterij ti je prirodno stanje, nemaš potribe tako reagirat.

- Prirodno stanje? Tebi je prirodno da čovik izgubi seksualnu želju i da ima fumade? Sad mi još samo reci da je i gripa prirodno stanje!

- Pa, na neki način i je...ček, evo na google-u piše...

- Crvenkapo!!!!!!

- Dobro, dobro, neću. Slušaj, dobra stvar klimakterija je šta se više ne moraš brigat oćeliš zatrudnit! Poala gušta čoviče! Gotovo je sa antibejbi, sa kondomiman, sa svim tim komplikacijama! Jupi!

- Jupi? Jupi?!

- Pa e, napokon moš bez straja uživat u seksu! Jupi, jupi!

- Dobro kako mogu u klimakteriju uživat u seksu kad si maloprije pročitala da u rečenome klimakteriju dolazi do smanjenja seksualne želje? Kako more čovik uživat u nečemu do čega mu više nije, ha? Oš mi to objasnit?

- Ajme meni šta si grintava!

- A zamisli kako je tek muškima? Oni upadnu u klimakterij svako malo!

- Kako sad to?

- Jel' se u klimakteriju smanji seksualna želja? Je. Jel' muškima opadne...ta želja čim vidu kondom? Je.
E sad, vidiš ti kako se stvari kompliciraju. Mi ženske u klimakteriju više ne moramo pazit, ali nemamo više baš ni želju. A muški, ako više nema potribe za kondomiman, možebitno izađu iz klimakterija taman kad mi upadnemo u njega, jerbo in se želja pojača baš zato šta su se riješili kondoma! I tako nikako na zelenu granu! Mimoilazimo se cilega života, još od vrtića, ma šta, još od rodilišta, mi u rozo oni u plavo, pa poslin u braku oni volu svoje mame a mi ih ne volimo, mislin, te njihove mame, pa oni nogomet mi serije, oni muški mi ženske, oni dižu dasku od zahoda mi je spuštamo, a šta je najzanimljivije...

- Marče.

- A?

- Aj izmiri fibru, svega ti.

četvrtak, 8. listopada 2015.

Bebe plaču, to se zna





Taman kad smo se nekako riješili fiksacije na dječakovo disanje, strefila nas je sljedeća u nizu. Fiksacija na uzrigivanje.
Znate onu staru narodnu, "Dajem kraljevstvo za uzrig!"?
E, to je ta faza.

Naime, bebe plaču. Plaču misterijozno. Nikada ne znate zašto plaču. I onda ide pokušaj otkrivanja uzroka sistemom eliminacije.

Možda je beba pokakana?
Mahnito razmotavanje pelena, da, naravno da je pokakana.

Bebe se hrane svaka tri sata, a svaka beba koja iti malo drži do sebe, svaka tri sata se i pokaki.

Mijenjanje pelena, puder, kremica, puder. Tako. Sad bi tribalo sve bit u redu.
Ma kakvi.
U momentu kad smo sritno odahnili, dreka ponovo krenila.

Ok. Smirimo se. Bebe plaču, to se zna. Uostalom, svaka beba koja iti malo drži do sebe, bar dvanajst, od mogućih dvajstčetri sata u danu, plače. Nećemo se zato živcirat.
Ali, pobogu, to je neizdrživo!

Možda je beba gladna? Pa da, naravno, lupamo se u čelo. Pa upravo je iskrcala sve iz sebe, triba to nadoknadit!

Hranim bebu.
Beba zadovoljno mljacka, ja sanjam o celibatu. I cigareti. Mislin, dosadno je to dojenje. Bebi je dobro, ona se zabavlja, ali šta bi ja tribala radit za to vrime? Aha, znan. Triban bit raznježena jer je dojenje onaj iskonski kontakt između mame i bebe, jel tako. Tako je bar u svim reklamama. Sve je ružičasto i ptičice i beba i mama i sve. Samo iman osjećaj da što beba duže kontaktira s mojin poprsjem, moj iskon sve više paniči.

Liva strana, desna strana. Nema više, bebo, skidaj se brate s mene, smanji doživljaj, morat ću ugradit silikone ako ne smanjiš apetit! Ovo dojenje triba zakonom zabranit.

Nahranjena beba bi tribala bit zadovoljna beba. Iscidila je iz mene sve šta je mogla, i ako nastavi ovakvin tempom, moje poprsje će otrpit strašne posljedice. Morat ću pazit kako hodan da ne ugazin na ...vlastiti, nekadašnji, temeljni ženski atribut.

Beba je nahranjena i zadovoljna. Prvih pet minuta. A onda - dreka.




 



Koji joj je sad crni đava dabili crni đava?! I onda su nas obavijestili: nahranjene bebe moraju uzrignit. Jer ako ne uzrignu, onda in se u mali stomačić nakupu ka neki plinovi. I onda ih to strašno smeta. I boli ih. Zato plaču.

Naučilo nas je da bebu onda triba prikobacit priko jednog ramena, i lagano tapšat po leđima, e da bi dotična beba uzrignila.
Tako je počelo razdoblje borbe za uzrig. Naizmjenično smo, ja i bebin tata, šetkali ukrug po sobi, hodniku, dnevnom boravku, balkonu, špajzi, kužini, oko hajdukovog stadiona, po Kozjaku i Velebitu držeći bebu priko ramena i tapšući je.

Bebo, uzrigni. Ajd' molin te, uzrigni. Evo, kupit ćemo ti plejstejšn čim prohodaš. I ne'š morat ić u vrtić. Ma, ni u školu, samo uzrigni!

Ali ne.
Beba se dreči i dalje, mi hodamo, hodamo, prilazimo kilometre i kilometre po stanu, hodanjem protiv plinova, ali beba neće da uzrigne, ka da se zavitovala Sinjskoj gospi da neće uzrignit i gotovo.

Kad dospijemo već u stanje očaja, beba napokon ispusti mali, štucavi, uzrig.

Slavlje! Euforija! Zovemo prijatelje, rodbinu, suside, državni zavod za zdravstvo, hidrometeorološki zavod, banske dvore, ministarstvo poljoprivrede, HTV, Kolindu, radijo Split, i šizofrenično ushićeni javljamo svima da je naša beba uzrignila! 

Kako malo čoviku triba za sriću!

srijeda, 7. listopada 2015.

Postporođajno ludilo




 


Vrime provedeno u pred-rađaoni pamtit ću ka vrime mog konstantnog pokušavanja da iz medicinskih sestara izvučen bar jednu humanu gestu, bar mrvicu suosjećanja za buduće mame, ali bezuspješno. Ja ne znan šta je tim sestrama bilo, ali čoviče kontinuirano su se dernjale na nas patnice, ka da nam nije bilo dovoljno teško i bez toga. Pretpostavjan da je tomu bilo krivo ratno vrime, rodilište je bilo prekrcano a bolničkog osoblja premalo.

Kad san napokon iz predrađaone primištena u nešto šta su doktori i sestre nazivali "boks", a šta je meni zvučalo užasno zlosutno, ono, ka da su trudnice pit bulovi, shvatila san da mi više nema povratka, i da sad napokon moran rodit, tila ne tila.

Neke žene govoru da in je trenutak poroda bija najsritniji trenutak u životu. Ja međutin do dana današnjeg nisan uspila razlučit jesan li bila sritna zato šta san postala majka, ili zato šta više nisan trudna. Znan da zvuči bogohulno, ali, bogamu, krajnje je vrime da se cila ta petljancija sa pupčanin vrpcama demistificira.

U mom slučaju se zakompliciralo sve šta se uopće može zakomplicirat, bilo je i onesvješćivanja, i spašavanja bebe, i vriskova doktora i sestara. Majkemi ako oni nisu vrištali više od mene. Išli su mi na živce i tila san ih pitat "Pa dobro, majkumu, ko ovdje rađa?".

Kad je mališan napokon sritno ispliva na ovaj svit, bija je tako modar u licu da su ga odma smistili pod kisik. Meni je potom prišla neka sestra, i pitala me kako se zovem. U prvi mah san pomislila da je sestra šenila pameću od grozote netom proživljenog mog poroda, i da je u stvari tila pitat kako će se mali zvat, pa san odgovorila: "Krešimir".

Po njenom osupnutom pogledu san zakjučila da to nije točan odgovor.

Onda san shvatila da to oni na taj način provjeravaju da nije rodilja šenila pameću od napora. Čim sam to shvatila, da in se osvetin za, po mom mišljenju, krajnje nehumano odrađivanje cile akcije, mrtva ladna odvratim, ne trepnuvši: "Zoven se Kate."

Na to je nastala opća strka i panika , zalili su me vodom, sjatili se oko mene i ponovo mi postavili isto pitanje: "Kako vam je ime?"
Ja san taman zadovoljno i sadistički smišljala koje ću in sad ime reć, ali je onda uletija jedan doktor, promotrija me sumnjičavo i reka:"Jel' se vi to zajebajete s nama? Glumimo post-porođajno ludilo, a?"

Odbrusila san mu da je bezobrazan i neprofesijonalan i da ne-zvala-se-ja-Mare ako ga neću tužit zbog dušovnih boli koje mi je nanija svojon optužbon, ali su me onda već izgurali odatle, a meni se ideja o post-porođajnon ludilu toliko svidila da san se na to ludilo izvlačila još godinama poslin, a ponekad i još uvik, ijako je mali u međuvrimenu falabogu od novorođenčeta izrasta u kus momčine od svojih, evo još malo, osamnajst godina.






 


Diše li?

Po izlasku iz rodilišta bila san sritna otprilike jedno punih deset minuta, ponosni tata nas je sačeka isprid sa buketon cvića, članovi familije su se otimali ko će nas više puta slikat, izljubit, čestitat, njegovi su tvrdili da mali ima ćaćin nos, moji su pak tvrdili da ima materina usta i bradu, prepucavali su se na koga dite liči a ja san se, slušajući krenbile, usrdno nadala da mali neće ličit na nikoga od njih, neka liči na bilo koga na svitu samo ne na naše dvi familije.
A onda, kad smo ponosni tata i ja ušli u naše auto, kad smo ostali sami, pogledali smo u onaj mali smežurani smotuljak u mojin rukama i - pristravili se!

Šta sad, pobogu?

 
Do jučer nan je najveća odgovornost u životu bila pazit na to da nan u frižideru uvik bude dovoljno ladnog piva, a sad najedanput postajemo odgovorni za taj jedan mali ljudski, krmeljavi životić! U glavama panika i zbunjenost, došlo nan je da bebu vratimo u rodilište, ali smo nekako osjećali da nan familije ne bi baš dobro primile vijest da ćemo malog dat na usvajanje, pa smo stisli zube, udahnuli duboko i zajedno sa smotuljkom krenili u najluđu, najtežu i najlipšu od svih avantura na svitu - u doživotno roditeljstvo....



 





Prva noć

Radili smo tačno sve prema uputama. Mali je bija nahranjen, okupan, umotan i zamotan po peesu, stavili smo ga u krevetić, cmoknili ga u malo čelo, utrnili svitlo i pomislili: "Pa neš ti, nije ovo roditeljstvo baš ni tako teško ka šta smo mislili".

Zatvorili smo umorne oči, i umirili se. Nakon otprilike dvajst minuta čujen ponosnog tatu:

- Jel ga ti čuješ? - šapće.
- Ne. A ti? - sa strepnjom.
- Ne čujen.
- NE ČUJEMO GA!!!

Dvi sekunde nakon toga smo u skoku bili oboje nad krevetićem, glava uronjenih u taj strani, mirišljavi svemir, osluškujući, zaustavljenog daha, diše li mali stvor uopće il' ne diše.
Utvrdivši da diše, čak dapače, da očito spava snom pravednika potpuno ravnodušan na naše tjeskobe, s olakšanjem ga cmoknemo opet u pametno čelo (mamino čelo, jel'), i vratimo se u krevet.

Tišina, mrak.
Prošlo je nekih petnajestak minuta.

- Jel' ga ti čuješ? - tjeskobni šapat ponosnog tate.
- Da, čujen ga. A ti?
- I ja ga čujen.
- ČUJEMO GA!!!

Skok, panično dotrčavanje do krevetića, glave ponovo zabijamo u životni prostorić maloga bića, i stvarno, ovaj put je stvorenjce disalo glasno i šumno, a nas dvoje smo bili sami s njim , i nije bilo nikoga da nam kaže jel' to normalno il' nije, dišu li sva nova stvorenjca baš tako, triba li ih se čut ili ne čut, i šta je opasnije, kad ih se čuje ili ne čuje, i, ako ih se ne čuje, jel' ih triba pustit da tako nečujno spavaju, a ako ih se čuje, triba li zvat hitnu pomoć, babicu, matičara, bake, suside, vatrogasce, koga li već....!?

Da rezimiran, od te prve noći, pa do otprilike dječakovog desetog rođendana, ponosni tata i ja jednostavno više nismo spavali.
Mislin, ko normalan može spavat kad ti tu kraj tebe nešto - diše, rasteže se, pupa, čuje se, ne čuje se, meškolji se, trepće i nezaustavljivo raste, raste, raste???

(nastavja se)

Rodit ću ti ćer i sina







Obožavala san gledat onu seriju "Murphy Brown" prije nekoliko godina. Murphy, sa onim svojim cinizmom, i osebujnim smislom za humor, bila je neko vrime jedini razlog zbog kojeg san palila televiziju.

Jednom prilikom ju je jedna mlađa kolegica, spremajući se zatrudniti, ili je već bila trudna, ne sićam se, zamolila da joj opiše malo kako izgleda - porod.

Murphy se na momenat zamislila, a onda odvalila:

"Hm... to ti je, recimo, kao da netko pokušava izać' iz automobila kroz auspuh!"

Ona kolegica je automatski problidila, a ja san se smijala. Nisan je svatila ozbiljno. Dok nisan i sama postala dotični automobil.

Prva tri miseca san se pokušavala vajda podsvjesno samoubit bulimijon, jer sve šta san pokušala pojist, moj bi bidni, zbunjeni organizam automatski i demonstrativno izbacija vanka. Tako san uspila ta prva tri miseca čak i izgubit na težini, pa san zadovoljno mislila kako ću, ako tako nastavin, do kraja trudnoće doć na svoju sanjanu idealnu težinu od četrspet kila i riješit se mrske mi dinaroidne građe koja dobro prolazi još samo doli u onin emiratiman ili kako se već zovu.

Ali, avaj! Čim je prošlo ona tri miseca odbacivanja hrane, moje trudničke navade ošle u drugu krajnost. Najedanput san bila gladna dvajspet, od mogućih dvajsčetri sata u danu, i da su me pustili, bila bi pojila i noge od stola u kužini.

Obitelj je bila zabrinuta, razmatralo se razne opcije spašavanja zaliha hrane, od stavljanja katanca na vrata od frižidera pa do toga da me jednostavno ubiju. Moj brat, sa kojin se tučen od malih nogu, bija je za to da me ubiju, ali je ostatak familije zakjučija da je nehumano ubit ženu u drugomen stanju pa je njegov prijedlog bija jednoglasno odbačen.

Brat se razočara i pita da jel' se onda to može ponovo uzet u razmatranje kad rodin, ali san onda taman ja bila ušla u kužinu (bočno kroz vrata), pa su svi umukli.

Do devetog miseca san bila već toliko dobila na kilaži da su u splickom rodilištu bili započeli sa pripremnim radovima proširivanja prilaza bolnici, i onda je napokon doša i taj dan. Dan kad san prvi put osjetila to nešto, i zakjučila da je to stoposto prvi trud.

Kako se kasnije pokazalo , to nije bija prvi trud nego prvi lunbago, ali aj ti to razlikuj kad prvi put prolaziš sve to. I trudnoću, i lunbago.

Upala san u panici u dnevni boravak u kojem je moj muž upravo gleda prijenos NBA lige i sva važna izjavila: "Počelo je!"

On je na to oduševjeno uskliknija:"A ukurac, di baš sad, usrid utakmice!"





 


Ja san uvatila zapomagat da jadnatisan i da đavamuodnija enbea i da jel' oće da rodin u kući pa da se on petlja sa onon pupčanon vrpcon i da u principu neman ništa protiv ali da me je malo straj bude li zaveziva pupčanu gledajuć istovrimeno NBA jerbo ne želin da prvo šta moje dite vidi kad dođe na svit budu ogromni muški koji lupaju jedan drugoga po guzici, skaču jedan po drugomen i jubu se neprimjereno šta bi, ako rodin sina, moglo negativno utjecat na njegov izbor partnera u životu a to upozorenje je bilo dovoljno da ponosni ćaća odma utrne televiziju i krene.

S obziron da me je lunbago za kojeg san mislila da su trudovi sve jače stiska, ja san se putem do rodilišta dernjala "Bržeee, sad će, saaaad će, evooo ga dolaaaziiiiiii...!!!". Iskreno rečeno nije me baš toliko bolilo ali u svim filmovima san vidila da se žene tako dernjaju pa san mislila da je red da i ja tako.

Bidni muž je bija zelen u faci od straja i panike, kašta i triba, i u rodilištu su me promptno smistili u neku sobu šta se naziva "Predrađaona". Nisan razumila čemu ta predrađaona služi, ako san došla rodit oću rodit odma, a ne bit na čekanju. Tako san i rekla doturu koji me je pregleda, i ustanovija da ne da neću rodit odma, nego da san mogla komodno ostat doma još barenko po miseca i još me pita da koju san gospu došla.

Ja san u međuvrimenu slušala vriskove drugih žena koje su zapravo imale trudove , a to me toliko pristravilo da san zamolila da me maknu iz te sobe, ako more u neku pred-pred-predrađaonu jerbo da san se predomislila i da ja ipak ne bi još rađala.

S obziron da san tad imala dvajstsedan godina, doktor me pogleda, i taktično reka:"Ti neb' još rađala? A ćerce moja, kaš ako neš sad, a? Boje ti je šta prije riješit se tih pizdarija"

Zaboravija mi je napomenit da prave pizdarije počnu tek kad rodiš, ali to je sad već neka druga priča...



(nastavja se...)