srijeda, 11. studenoga 2015.

Kako to misliš, skrati?


Ana je bila otišla na put i ostavila me samu doma. Računajući da će se sa puta vratit satrana i umorna, odlučila san joj lipo spremit cilu kuću i tako je iznenadit kad se vrati. Uvatila se ja posla, izglancala sve, oprala, usisala, posložila, razgrnila, a suđe ostavila za kraj. Operen onda i njih, pljesnem ručicama veselo i uvalin se u kauč s kavon i s laptopom na kolinima. Aaaala gušta, malo se razbaškarit nakon dvi, tri ure posla! 
Taman otvorin fejzbuk da vidin je li se srušija sistem pošto me nije bilo par uri, kad iz kužine čujen KLO, KLO. Koju gospu sad tamo može kloklotat, upitan se. Aj dobro, odložin i kavu i laptop, oden do kužine, kad tamo iman šta vidit - i jedan i drugi lavandin do pola puni vode. Aha. Začepija se neki odvod, neš ti. Dlanom pokrijen otvor na jednom, pa na drugom lavandinu, pokušavajući starom metodom odčepit neman pojma šta. I upalilo je, voda je počela istjecat i ja se vratin na kauč. Nije prošlo 5min, opet čujen KLO, KLO. O majku ti kloklotavu, šta je sad. Povirin u kužinu, a u lavandinu prizor iz horor filma. 
Voda se vraća, polako ali sigurno, u oba lavandina. Gledan, ne razumin. Kako se može iz čista mira voda tako vraćat? U to začujen još KLO, KLO. Sad je voda nadirala i iz mašine za suđe. Na podu kužine se širila šporka, masna fleka, a nivo vode u lavandinima je rasta i rasta. Izgledalo je ka da će svaki čas iz otvora izletit i dlakava sluzava ručetina nekog kuhinjskog demona. 

Tiru riru tiru riru. Šta sad? U tuđem san stanu, ne znan suside, moje vodoinstalatersko znanje prestaje sa onom dlan-tehnikom odčepljivanja, a nivo šporke vode prijeteći raste i već vidin naslove u novinama:"Potopila prijateljici, samohranoj majci, stan u 10 minuta a potom se i sama udavila a da nije stigla ni dva statusa lajkat". Zovem Anu. 
- Šta je, kako si? - kaže Ana.
- U panici sam! - vrisnen ja.
A onda se sitin, pa dodan: Ne boj se, nije ništa sa dicon! 
- Dobro, govori više šta je?
- Vako, krenila ti ja jutros, ono, lip dan, bonaca, sunce, a čoviče ko to more platit, ovo nema nigdi na svitu, jel tako, i mislin se aj mogla bi malo sredit stan, ka, ti si na putu, vratit ćeš se umorna, ipak je to masu kolimetara, jel tako, a ja ionako neman šta radit, i odlučin, ka, mogla bi mal...
- BOBE NE PIŠEŠ BLOG, SKRATI I GOVORI VIŠE ŠTA SE DOGODILO ISPALIT ĆU NA ŽIVCE S TOBON!
- Potopila san ti stan.
- Ha?!
- Vako, išla ti ja prat suđe, a prije toga san ti rastrla onu bilu robu iz mašine, i stavila škuru za prat, onda san usisala dnevni boravak, zalila san ti i cviće, ne znan kad si ga ti zalivala, ali san mislila za svaki slučaj, dobro, ne valja ni previše zalivat cviće, ali san čul...
- BOBE!!!!!

To je malo potrajalo. A di neće potrajat kad me svako malo prikine i viče skrati. Ka da ja znan skratit. Da padnen negdi na Velebitu sa deset metara visine i ostanen ležat sa dvi slomljene noge i tri otvorene rane zvala bi HGSS i počela "Prošlu nediju van ja tako vidila jednu emisiju na televiziji di su pričali o zdravon životu i kako je masu ka važno u životu kretat se a pogotovo u prirodi i tako san van ja pomislila da bi bilo dobro da se i ja malo počnen kretat a kako nisan nikad bila na ovoj strani Velebita a i iman prijatejicu šta živi gori blizu..."

U svakon slučaju, Ana me uputila da zoven pridcidnika kućnog savjeta. Zvonin ja njemu na vrata i pokušan objasnit da mi iz lavandina nadire vodena lavina i čudovišta i plus da curi voda i iz mašine za suđe međutim on me prikine i govori: 
- Aha. Ovo je jedan od onih dana.

Zbunija me.

- Kojih? - pitan ja njega.
- Pa, onih. Punica mi je jutros završila u bolnicu, žena je otišla kod nje, ja san osta doma čuvat troje male dice, a sad još i vama curi voda u kužini.

Gledala san zamišljeno u njega i zaključila da je njemu teže nego meni.
Vratin se u stan i eureka, sitin se koga ću zvat!

- Alo, Edi?
- E?
- Vako, jutros ti ja gledan, ono prilipi dan, bonaca, sunce, i sad, pomislin ti ja kako bi mogla Ani lipo sredit stan, i taman san lipo kren...
- Bobe.
- A?
- Nu skrati, svega ti. Vozin čovika na aerodorm, ne mogu pričat na mobitel zaustavit će me pandurija.
- Aha. Ovaj, potopila san Ani stan. Potopila san Ani stan!!! Voda nadire iz cile kužine! Iz lavandina, iz mašine za suđe, iz odsvugdi! A pridcidniku kućnog savjeta je punica završila u bolnicu! Još ne znaju šta joj je, ali žena mu je išla kod nje a on je osta sa troj...
- Bobe.
- A?
- Jel me zoveš zbog punice od pridcidnika kućnog savjeta ili zbog potopa u Aninoj kužini?
- Sad više ni ja ne znan! Samo dođi, molin te, situacija je kritična! Molin te, molin te dođi nas spasit!
- Dobro, smiri se. Čim se vratin sa aerodroma, iden doma po žicu, pa ću doć.
- Kakvu sad žicu?
- Pa, za pročačkat cijev, tuko. Aj bog.
- Ček, kako misliš aj bog, šta ću ja sad radit sa cilon ovon vodon??
- Vako. Lipo sađi doli u dućan ispod Anine zgrade i kupi šlauf.
- Šta da kupin?!
- Šlauf.
- Edi, ja san ovdi životno ugrožena a ti se zajebaješ??
- Ne zajebajen, šlauf će te držat na životu dok ja dođen, aj bog!


Sidin na kauču u dnevnom, pušin, kontempliran o šlaufu i osluškujen kloklotanje iz kužine. Straj me je otić povirit. Možda je u međuvrimenu iz lavandina izpuzalo nekakvo vodeno čudovište ili šta ja znan. Ali ipak moran tamo. Utrčavan sa sićen i krpom, kupin vodu ali ona nadire brže nego šta je ja uspijevan pospugat. Molin boga da Edi šta prije dođe.

Nije prošlo po ure, evo ga. Vuče nekakvu žicu i svašta još u kesi. Odlazi u kužinu ka pravi profesionalac. U to zove Ana.

- Alo, Bobe, kakva je situacija?
- Evo doša je Edi!
- Šta će ti Edi?
- Pa reka je da će malo pročačkat cijev! Ček, evo ti ga pa nek ti on objasni!

Dodan mu mobitel. Uslijedija je dijalog svih vrimena:

- Ej, Ana - kaže on njoj sabrano, ka da nismo u životnoj opasnosti.
- Ej, Edi. Šta je, doša si Bobi malo pročačkat?
- Nisan doša pročačkat Bobi, nego tebi.
- Jesi kua, iman ja ko će meni čačkat.
- E pa kad imaš, šta ti nije doša pročačkat?

Šta da van rečen. Tako su oni još neko vrime raspravljali ko je kome, šta i zašto doša pročačkat, dok san ja bidna izbezumjeno trkala vamo-tamo skupljajući onu vodurinu.

Na kraju je Edi uspija obavit šta je naumija, pri tom mislin na rješavanje problema sa vodom a ne na čačk... Ma, nema veze. Nego, još nešto. Da čujete njegovu verziju, on bi van ispriča i kako je on bidan u kužini čačkava cijevi dok san ja mrtva ladna za stolon u dnevnom boravku turpijala nokte sa novin priboron za sređivanje noktiju šta mi ga je za rođendan kupila Sandra i kojeg mi je baš tad palo na pamet isprobat, ali nemojte mu virovat, to je čista laž i izmišljotina.

ponedjeljak, 2. studenoga 2015.

Razbij me, živote (Mali pas, 2. dio)




Razbij me živote. Razbij me, tresni mi o glavu sve moje predrasude, neka se u konačnoj eksploziji ugase svi moji strahovi, isprazni me od svega što znam i u što vjerujem, učini me savršenom nulom spremnom na sve, daj mi da umrem jer je to jedini način da prezrem, uništim sve moje blokade, zidove i žice. Da, daj mi nešto što će me voljeti do granice izdržljivosti, daj mi ljubav koja će me plašiti, koja će mi smetati, kod koje ništa neće biti prepoznatljivo, koju ni sa čim neću moći usporediti e da bih je umanjila, relativizirala, ponizila i od sebe odvratila. Daj mi da otkrijem i shvatim, napokon, da se sve dobro za mene nalazi iza svega što smatram mojim, prisnim, da se pritajilo u svemu čega se bojim, u što sumnjam, da je moje ono što doživljavam tuđim. Daj mi da osjetim radost otkrivanja cijelog jednog univerzuma sakrivenog oko mene, u meni, od mene, zbog mene.



Byron je djelovao ok. Samo su mu se po koži na nekoliko mjesta pojavile nekakve flekice. Potom su flekice postale velike, crvene i ružne.

Mi, inače, živimo na kraju svijeta. Nemamo automobil, a ni previše para za veterinare. Stadosmo se dovijati kako najbolje znamo i Byron je sljedećih dana bio mazan raznim kremama, filovali smo ga antibioticima, vitaminima, najfinijom hranom za pse. A on je na naše oči kopnio. Ono malo tijelo sve češće se treslo u nekontroliranim trzajima. A velike crvene fleke su se pretvarale u gnojne rane. I smrdio je, jako. Sjetim se nekih prijatelja koji se razume u pse, i poznaju veterinare. Nemam para, ali imam prijatelje koji su sposobni doći iz Trogira ili iz Splita autom po mene i Byrona, odvesti nas kod veterinara, srediti da nas to ne košta baš koliko bi inače koštalo... i poslije nas vratiti kući. Ponekad je dobro biti u nevolji, otkriješ koliko dobrote na svijetu ima.

Oni nas voze, ja u krilu, zamotanog dekicom, držim Byrona. On drhti, a svaki njegov trzaj prostruji kroz moje tijelo, srce i dušu. Svaki povratak kući nosi dašak optimizma - na neko vrijeme bi izgledalo da mu je bolje. Tih dana kad bi mu bilo malo bolje, u meni se počela voditi teška bitka. Naime, kao neka luda šamanka, bila sam uvjerena da ga od strašne bolesti možda, dijelom, može odbraniti i moja ljubav. Možda i ne može, ali znala sam - neću dopustiti da mi ovaj mali stvor umre a da nisam pokušala napraviti sve što sam mogla. Baš sve.

Možda ću ga spasiti ako bude jako sretan, mislila sam. A psi su jako sretni kad idu u šetnju. Ono kad ga ja vodam oko kuće ne bi se baš moglo nazvati izvorom sreće za jednog prosječnog psa. I tako sam skupila svu hrabrost koju imam, a nemam je, i jedno jutro se uputila dalje od naše kuće, moleći Boga da dolje na plaži ne naletimo na nekog velikog psa. Jer ću ja onda fobično vrisnuti, ispustiti uzicu i pobjeći, puštajući Byrona da se snalazi kako god zna.

Naravno da smo naletjeli na velikog psa dvije minute nakon što sam se zavjetovala nebesima da ću ići pješke u Sinj za Veliku Gospu ako me poštedi takvih susreta.

Veliki pas je prvo zastao i podigao uši. To je izgledalo strašno.
Byron je također zastao i podigao uši. To je izgledalo smiješno.
Onaj drugi pas je bio dovoljno velik da smaže i mene i Byrona u jednom zalogaju.
Ja sam također zastala i podigla uši. Ako sad jurne prema nama...

Jurnuo je. Ukopala sam se na mjestu, a užas mi je paralizirao mozak, tijelo i sve unutarnje organe. Pred očima mi je prošao cijeli moj život. I budući život, kojeg neću imati, jer će me pojesti pas. Koja bijedna smrt.
Dok je moja smrt galopirala prema nama, uspjela sam primijetiti da je ta smrt, taj pas, u stvari prekrasan. Velik, sjajne dlake, moćan i zdrav. I brz, majku mu.
Onda mi pogled padne na Byrona: mršav, sićušan, otpale dlake i prekriven ružnim, smrdljivim ranama. Neki dijelovi tijela bili su mu potpuno crni i goli, bez ijedne dlake.
Tad se u meni nešto dogodilo. Ne znam kako se to zove, ali je rezultiralo odlukom - odbranit ću tog ružnog malog smrdljivog stvora pa makar mi bilo zadnje u životu, ko što će i bit. U trenutku sraza, kad je ono veliko, brzo i moćno zadahtano stiglo do nas i skočilo na Byrona, u mislima sam se oprostila od svojih najmilijih. A onda sam shvatila da se oni - igraju!  Igraju se, pa to je divno! U to je do nas stigao i vlasnik i počeo se raspitivati o Byronovoj bolesti. Odgovarala sam mu na pitanja jednim okom prateći ono razigrano klupko, osjećajući se sigurnom jer je Veliki pas bio fokusiran na Byrona. Nisam ni završila misao, Veliki pas je najednom iz igre jurnuo ... na mene.
Navala panike, uzlupano srce, preznojavanje, poznati, stari simptomi moje fobije su bili tu, na okupu. Ustuknula sam prestravljeno unazad, ali mi se onda učinilo da se Veliki pas smije! O majko, od straha sam šenula. Psi se ne smiju. Dobro, ovaj se smije. Valjda svakog psa mora uhvatiti smijeh kad osjeti moj strah. Dovraga i bestraga, gleda u mene i smije se. Tako mi Hajduka i Torcide, gledam u Velikog strašnog psa koji mi se smije. Najednom ispružih ruku, par brzih pokreta po glavi, između ušiju, i eto ga, POMAZILA SAM Velikog psa!!! Vratila sam se kući s osjećajem neizmjernog ponosa, ali još više od toga, u potpunom čudu. Pa ja sam se usudila otići u Veliku šetnju, pomaziti Velikog psa, ćaskati u njegovoj blizini kao da nikada nisam imala fobiju... a sve to, sve to zato jer sam htjela razveseliti jednog malog, malog psa. Život je smiješan, pomislih. Ali, ne, ne. To mora da je bila slučajnost. Ne može takva fobija tek tako nestati. Ovo je jednostavno bila slučajnost...

A onda sam dobila poziv. Veterinarka koja je liječila Byrona pozvala me da posjetim njen NO KILL azil za pse u Kaštelima.
Yeah, right, pomislila sam. Baš ću ja, sa svim mojim paranojama vezanim uz pse dobrovoljno ušetati na neko mjesto u kojem boravi na desetine pasa. Nezamislivo, kao otprilike da Karamarko dođe na književnu večer nekoga iz Feral Tribunea. I da još traži autograme. Eto, tako bi bilo da ja odem posjetiti azil za pse. Pa još i luđe i nezamislivije.

Par dana kasnije, iz zahvalnosti što mi je pomogla, ja se sa prijateljicom uputim u azil. Nema veze, razmišljala sam hrabreći se nemušto, azil je NO KILL, a to vjerojatno znači da je tamo psima zabranjeno pojesti ljude.

(nastavlja se)












nedjelja, 1. studenoga 2015.

Mali pas, veliko čudo (1. dio)




Iracionalni strahovi su koma. Moj najkoma strah u životu je bio strah od pasa. Onih baš velikih. Ponekad i od manje velikih, ako bi dovoljno uvjerljivo zalajali na mene. Taj strah je na neki način kontrolirao moj život. Znala sam ići u dućan zaobilaznim putevima samo da ne bi prošla kraj kuće u čijem dvoru laje strašni crni pas.



Zaobilazno odlaženje u dućan je bilo tlaka, ali nije bilo opasno po moje zdravlje. Dapače, šetanje je zdravo. Opasno je bilo kad sam jednom sa pločnika skočila na prometnu cestu jer se prema meni zatrčao jedan srednje veliki pas. Automobil je zakočio dvadesetak centimetara od mene a vozač je posijedio od straha. Mislio je da sam samoubica i da sam baš njega odabrala da mi skrati ovozemaljske muke. Izašao je, tresnuo vratima i zaurlao da kojeg fucking vraga mislim da radim. Stajala sam pred njim snuždeno, mozgajući što će zvučat nenormalnije, da mu kažem da sam se pokušala ubiti ili da sam mu se bacila pod kotače jer sam se prepala - psa.

Taj strah od pasa bio je samnom otkad znam za sebe. Zbog tog straha s vremenom sam prestala odlaziti u prirodu. Jer u prirodi, pogađate, na sve strane šeću opasni psi koji samo čekaju i smišljaju kako će smazat nekog nedužnog ljubitelja planina, brda i ostalih prirodnih ljepota.

Uzalud su mi poznavatelji i ljubitelji četveronožnih ljubimaca objašnjavali da se nemam čega bojati. Ja bi im tada automatski izrecitirala sve primjere napada pasa na ljude sa tragičnim završetkom. Znala sam statistike napada ne samo u mom gradu i županiji, nego i broj i težinu napada na podučju cijele Hrvatske, Europe, Amerike i svih ostalih kontinenata.

A nije da nismo u kući imali pse. Jesmo.

Prvo Medu, kanadskog ovčara, ogromnog, bijelog.



Ovo je fotka sa interneta, ali ovako je otprilike izgledao. On je bio pas mojih roditelja, dobili su ga na poklon. Rastao je u našoj kući i nisam ga se bojala. Ali se nisam s njim previše ni petljala. Ponekad bih ga pomazila po glavi. Tek toliko da se podsjetim kako se ne bojim baš svih velikih pasa. Na primjer vlastitih. Kad je umro, od starosti, mjesecima bih na ulici, pri susretu s nekim psom koji mu je sličio, osjetila čudan ubod bola. Nisam sebi znala objasniti to tugovanje za psom s kojim nisam bila osobito bliska.

Sljedeća je bila Maza. Nju sam JA dovela kući. Bila je mala i prelijepa. No, mjesec dana nakon što sam je dovela, odselila sam negdje gdje nisam mogla imati psa. Ona je postala pas mojih roditelja, a kad bih došla u posjetu Maza se bacala na mene i cvilila. Tad bi me grizla savjest, i zaklela sam se da više nikada neću napraviti takvu grešku i dovući nekakvog psa kući.
Kad se Maza razbolila i umrla, skoro sam umrla i ja. Moja odluka da se okanim pokušaja zbližavanja sa pasjim svijetom, bila je zabetonirana.

Medo je bio ogroman i bijel, a Maza malecka i smeđa, ukrašena divnim, raskošnim smeđim repom kojim je mahala kao zastavom. Kao mala vjeverica.
Zajedničko im je bilo to da ih nikada nisam izvela u šetnju. To su radili drugi ukućani, a ja, iako sam željela, nisam se usuđivala. Jer, kad šećeš sa psom, postaješ magnet za sve ostale pse na koje naletiš usput. A svih ostalih pasa sam se panično bojala. Lažem, jednom sam ipak izvela Medu, na šetnici uz more prema nama su se zaletjela dva velika psa, stafford i doberman. Bez uzice, slobodni. Zavrištala sam, pustila Medinu uzicu i pobjegla glavom bez obzira. Poslije su moji satima tražili Medu po plažama a ja sam dobila doživotnu zabranu šetanja IČEGA. Ne bi mi više dali da prošetam ni neku od onih  klepetavih drvenih ptica - igračaka koje se prodaju na spliskoj rivi kad je fešta svetoga Duje.



 A onda je naletio Byron. Moćno ime, zar ne? E, takvo mu je i tijelo:



U životu nisam vidjela nešto smješnije i sićušnije. Sve samonametnute zabrane pale su u vodu kad sam ga prvi put ugledala. To je bila ljubav na prvi pogled, a protiv ljubavi ne možeš. Čak i kad imaš fobiju od pasa. Tko će ga šetati, nesrećo, nervirao me jedan glasić razuma u glavi. Oh, pa tako je mali, šetat ću ga ja, OKO KUĆE, oko kuće je sigurno, mala je mogućnost da sretnemo nekog baš ono zastrašujuće strašnog psa. Naravno, bila sam u tipičnoj zabludi kad su psi u pitanju. Naime, mislila sam da sam ja njega odabrala. A kasnije se pokazalo da je on odabrao mene.

Ok, u početku sam ga zaista šetala samo u sigurnosnoj zoni naše kuće. Mora da sam djelovala kao teži psiho, kružeći s tim jadnim malim stvorom škrto oko vlastite mi kuće. Njemu je jako brzo postalo jasno da je mogao za gazdu izabrati i nekog normalnijeg, ali što mu je, to mu je. Tih prvih dana trčkarala sam po kući skupljajući za njim proizvode njegove probave i pitala se koliko će trebati da shvati kako to nije pristojno ni u redu.

Da se razumijemo, ja o psima i njihovim navikama, odgoju, dresuri nisam doslovno ništa znala. A i Byron je čudak, ako ćemo iskreno. Nakon što bih s njim odšetala dva-tri kruga oko kuće, on bi se na povratku u kuću veselo popiškio nasred kuhinje ili dnevnog boravka. I ne samo popiškio.

Objašnjavala sam mu: "Byron, OBRNUTO je, kužiš? Idemo u šetnju, onda obaviš to što već imaš obaviti, a ne kad se vratimo iz šetnje, bogamu!" Dalje, kad bih mu u dvorištu bacila neki predmet, on bi ga zgrabio ali umjesto da mi ga donese stao bi bježati i bilo je jasno da bi prije crkao nego mi donio to što sam mu bacila. Sve je radio krivo. Dobro, uz ovakvu vlasnicu čudno je da se nije počeo drogirati, stavljati si naušnice u uši i farbati si dlaku u narančasto.

Počela sam sumnjati u svoju odluku, jesam li ja zaista spremna nositi se sa svim obavezama koje u život stignu zajedno s ljubimcem? Pa jasno da nisam spremna. Kao što smo rijetko kad spremni i na djecu, pa ih opet pravimo. Zašto nisam u napadu potrebe da se za nešto ili nekog brinem pobogu u kuću donijela neko cvijeće, biljke i to? Bezveze pomisao, pa i biljke su odgovornost. Dobro, bar ti neće pojest nove ljetne sandale, kao što je Byron napravio. Osim ako greškom kući doneseš neku biljku mesožderku i sandaložderku.

Pošto mi je po stanu pojeo sve što je neoprezno bilo ostavljeno u visini njegovih zubića, Byron se od malog, sićušnog šteneta počeo pretvarati u malog, sićušnog odraslijeg psa. A ja sam naglo morala otputovati na mjesec dana. Predala sam ga starcima na čuvanje, a na povratku se bacao na mene isto kao i Maza nekad. To me, naravno, dirnulo. Ta pasja lojalnost je prije svega nešto najbolje što se našoj taštini može dogoditi. I mislila sam da se tu i inače radi najviše o taštini - imaš nekoga tko ti se veseli kakav god kreten da jesi. Nastavila sam ga šetati oko kuće, zadovoljna što cijela priča u vezi sa šetanjem i nije tako komplicirana kao što sam se bojala da će biti.

A onda se razbolio.

nastavlja se...