nedjelja, 20. rujna 2015.

Edijeve laži o meni i moja istina o njemu


Prvo je Edi iznija svoju verziju:



 



Osamnaesti devetog dvi iljade i petnaeste, ujutro
(ili… Čak je i Kishon zna za moj problem)

Treću godinu idemo Boba i ja do Zadra na KaLibar. Al nije to važno za ovu priču, nego je važan jedan dio našeg međusobnog dugogodišnjeg odnosa i njegove nuspojave. U tom našem, dugogodišnjem odnosu, lipo se mi slažemo. Guštamo skupa nastupit, radimo skupa neke večere, imamo zajedničke prijatelje, razumimo se, smijemo se istim vicevima, tučemo se s istim fašistima, milina jedna. I barem pola poznanika i nepoznanika misli da smo u braku, a nama je i to smišno.
Ali, jebeš ti priču koja nema „ali“.
Nevolja s kojom se pisac ovih redaka redovno suočava je - vožnja autom. Naime, Boba ne vozi. Dozvolu je jedan put davno napravila, valjda onaj dan kad je instruktor ima gripu i od fibre nije ništa vidija, al od onda nije nikad vozila. Dakle, možemo reć da nema blage veze o autima, jedva da zna otvorit vrata na suvozačevoj strani. A s druge strane, ja sam proša par miljuna kilometara i prominija petnaestak auta, a od toga barem sedam zato šta sam ih posla u penziju, potrošija do kraja, iščuća iz njih svaki kubik i konjsku snagu. Mislim da sam, potrošenim benzinom, pokrija sva bolovanja i godišnje odmore zaposlenika u Ini, dok bi Bobin potrošeni benzin moga stat u upaljač.
Svih ovih godina, čim sidnemo skupa u auto, naša komunikacija počinje jednom boldanom jednostavnom rečenicom koja završava uskličnikom… pa jednom proširenom - u kurzivu:
-         Pazi, crveno!! U kurac, znala sam ja da će mi srce stat čim s luđakom sidnem u auto, nije ovo za mene, ne mogu više trpit ovi stres, sve ćeš nas pobit, ko ti je da dozvolu…
Možda je ovde misto da napomenem kako u onih par miljuna kilometara nisam nikad proša kroz crveno. Ili ne triba? Jer kod nje ta logika ionako ne pomaže. Ona naprosto vidi semafor i - sledi se.
Jedan put smo se vozili dugačkim poljem po ravnoj cesti, negdi prema Kupresu. Krenili smo puno ranije, vrimena imamo koliko oš i moj stari mercedes dizelaš mirno brunda u četvrtoj, klizeći sa nekih šezdeset na sat, a mi guštamo u muzici. Nismo vidili ni auto, ni kravu, ni kuću, ni stablo, ni pješaka bar po ure, a ona odjedanput krikne: - Edi!! Edi!!
Stresa sam se, zakočija i okrenija volanom, pa se priko nekog grma zaustavija u blatu. Nigdi žive duše, ni tica da proleti.
-         Šta je bilo? – još se tresem. Ugasija sam auto i gledam jel se neki meteor možda ruši na nas.
-         Nisi koncentriran na vožnju! Cccccc, kako ti voziš… kako ti voziš… ccc,ka da te ni za šta nije briga. Mogla je provalija bit na cesti, ti je ne bi vidija. Nećemo mi daleko stić ovako, znala sam ja, bilo bi bolje da sam ja vozila ili da sam ostala doma...
Ne znam jel ovde misto da spomenem kako sam ja počeja vozit prije nego sam prohoda, skoro u kolijevci. I da od onda nisam nikad sletija s ceste, zabija se u kantu ili zgazija mačku. Zato jer koncentrirano vozim, jel… Al za Bobu to nije dovoljno. Ona koncentriranu vožnju zamišlja drugačije.
Najbolje od svega je šta ona naše vožnje, onako ka pisac najluđe fikcije, prepričava prijateljima, susidima, rodbini i dici u ulici. Vidim ja da me izbjegavaju i zatvaraju se u kuću kad prolazim. Kad dođem nekad po nju, onda njena mater nazove moju mater i reče joj da je sve u redu i da sam sritno doša do njih. Onda me potapše po ramenu i kaže: „Bravo!“ al mislim da bi mi najrađe uzela ključe. Nekidan me je njen brat pozva sa strane, pa onako, ka muškarac muškarcu reka: „A, Edi, ako ti imaš nekih briga i problema, pusti nekog drugog da vozi“. 
Jedan put sam se, prije dvi-tri godine, ono kad je primjedba u kurzivu bila duža od telefonskog imenika, zaustavija, izaša vanka i reka joj: „Aj sad ti malo“. Sila je za volan, iz nekoliko pokušaja ubacila u prvu, pritisnila gas, zgazila dvi mačke i nakon dvadeset metara nas zabila u stup. Četiristo eura i, još čekam račun od Elektrodalmacije za popravak stupa. Rekla je: „Dobro smo prošli, zamisli da si ti vozija!!“
Nije pomoglo ni kad sam na komadu papira nacrta oni krug od brzine, stavija kazaljku na četrdeset i nalipija ga priko pravog, iza volana. Još uvik je u kurzivu spominjala kako će joj želudac iskočit, kako neće ona umrit mlada, da bi ja triba ić na dodatni tečaj vožnje, da nije ovo avion i „Ajme šta bi volila da te sad pandurija zaustavi! Ajme, manijače, kako bi volila da te zaustave i uzmu dozvolu“. Taj dan smo od Trogira do Splita došli za uru i po. Putnici na toj prigraskoj liniji su nam razdragano mavali rukama dok nas je dupli autobus pristiza, a kad smo se posli mimoilazili na njegovom putu nazad, šofer je isplazija jezik i zakoluta očima. Ponekad promislim kako bi život bija lakši bez auta, bez dozvole, bez Bobe.
Dan ranije sam slučajno prolazija kraj njene kuće, baš kad je nekome susidu pozlilo. Mislim da mu je bilo puklo slipo crivo. Prvo su ostali susidi optužujuće pogledali mene i moje auto, jer je čovik leža kraj ceste. Pa su onda vikali da neko zove prvu pomoć. Svi su se odma složili da se nema vrimena za čekat hitnu i da čovika triba šta prije odvest do bolnice. Možete zamislit kako se osjeća šofer s upaljenim motorom i otvorenim vratima, kraj kojega svi ovi ljudi trčkaraju i pogledavaju prema pustoj ulici oće li naić neko auto.  Ne tribam vam ni ispričat dalje, čovik se privrća u bolovima dok su ga nosili prema autobusnoj stanici tri kilometra uzbrdo. Ne znam jel priživija, još nije bilo u novinama.
Ne znam jel ovde misto da spomenem kako sam dio radnog vijeka proveja ka šofer hitne pomoći, pa onda minibusa u školi za dicu sa posebnim potrebama, a posli vozija predsjednika općine i jedini sam koji mu u tri godine nije nikad ni ogreba auto. Ali jebeš ti kriterije prve pomoći, škole i države, kad su kriteriji Bobinih susida građeni na njenim pričama.
Lani smo na KaLibar Bobe i ja krenili ujutro i vozili se do navečer, da bi na vrime stigli pogledat Rumenu i ekipu iz Rijeke. Čitali su oni nešto, sigurno lipo, al jedino čega se sićam od tog dana je - ono u kurzivu: Ajme meni kako ti voziš, ka da smo kumpiri; muka mi je; šta mi je ovo tribalo, bilo bi bolje da sam ostala doma sa materom; tribalo bi ti uzest dozvolu, ako je uopće i imaš; aj ti mene iskrcaj da iden dalje na noge… pa sve to ponovo i ponovo i ponovo... 
Ova se priča zove „Osamnaesti devetog dvi iljade i petnaeste, ujutro“. Zato jer sam je pisa rano jutros da pošaljem svojoj sugovornici, da se može i ona pripremit za nastup.
Autobus za Zadar kreće u podne i vozi tri i po ure. Košta devedesetosam kuna i nula kurziva i boldova s uskličnikom. Mogli smo mi i autom stić za toliko, al šta je sigurno – sigurno je. Vraćamo se brodom.

P.S. Nazva me je čovik u vezi oglasa i sumnjičavo pita zašto je cijena tako povoljna. Odgovor je jednostavan – il ću ga prodat il ću završit u ludnici.

A onda moja verzija:





Upravo sam saznala  da s menon i Edijem iz Splita u Zadar ide i Dorta. To je dobro. Nagovorit ću nju da sidne naprid s njim, a ja ću ozada. Dosadilo je meni gledat smrti u oči.
-         Edi, kol'ko nan triba za stić do Zadra? – pitan ja njega.
-         A slušaj, tribaš već imat neki status pisca, koju objavljenu knjigicu, ono, da znaš sa pisanom riči i sve šta ide uz to, tako da mi nije jasno zašto su i tebe zvali.
-         Stoko bezobrazna. Pitan te koliko nan triba vrimena vožnje do tamo!
-         Aaaaa, vako: Ako ideš doli priko Primoštena i Šibenika, oko dvi ure. Ako ideš priko Boraje, nešto manje od dvi ure. A ako ideš autoputen, ura ipo.
-         Ma, mislila san koliko nan triba normalne vožnje, a ne tvoje.
Onda se on uvridi. Pa se posvađamo. Koliko puta smo odustali od književnih nastupa jer smo se po ure prije puta zakrvili. Ako se neko pita zašto nan književne karijere napreduju tako sporo, sad mu je jasno – jer Edi vozi brzo.
Argumenti u raspravama su mu za umrit od smija. Najvolin kad mi reče da se neman čega bojat jer da on već godinama vozi i zna sa autima. Meni je to isto ka da mi neko reče da neće nikad umrit jer da već godinama živi i zna sa životom.
Sljedeći argument mu je da je on otkad je počeja vozit prominija masu auta. Koliko ja znan, prominija je i masu žena  a učinci su mu isti ka da vozi biciklu na školskome poligonu.  Ili, tehničkim rječnikom rečeno, kad su žene u pitanju, Edija svako malo isključe iz prometa. Jerbo svako malo krivo skrene. A plaća i par doživotnih globa. Da je do mene, oduzelo bi se njemu i vozačku, i auto, i stan na Spinutu.
Da on ne vozi brzo, kaže. A predzadnji put kad smo išli na Kalibar, nisan uspila u autu pročitat program festivala do kraja, već smo bili u Zadru. Šta je najgore, s godinama vozi sve brže i brže, jer kad smo išli u Zadar zadnji put, nismo se uspili ni posvađat. Nismo stigli. A svako ko mene zna, zna da san ja sposobna od Splita do Solina s čovikon se upoznat, zajubit se, udat se za njega, posvađat se s njim, pomirit se, opet se posvađat,  razvest se i još mu nazvat mater i javit joj  da nismo sretno stigli, digod da smo krenili.

Da on ne vozi brzo, kaže.
A uvik smo sami na cesti. I ja san, onih jedanajst dana dok san vozila, bila uvik sama na cesti, ali iz sasvim suprotnih razloga. Neki su tvrdili da vozin presporo. Moj brat je zna reć da je to u stvari dobro, jer tako onemogućavan policiju u pokušaju da me isključi iz prometa. Jer da kakoš isključit iz prometa nešto šta se ne miče.
Da on ne vozi brzo, kaže. Prolijeću oni znakovi ograničenja kraj nas, ali Edi slijedi neke svoje vizije i vozi priko sto di god mi bili, u oštrom zavoju, u blagom zavoju, na prijevoju, na uzbrdici, nizbrdici, nad ponorom, na mostu, ispod mosta, u naseljenom mjestu ili u nenaseljenom mjestu... Doduše,  šta on duže vozi takvih nenaseljenih mista na Boraji i uz Dalmatinu  je sve više i više.
Ponekad se ozbiljno zamislin nad tim njegovin stilom vožnje. Možda san ga svih ovih godina krivo doživljavala, ka ono urbanog čovika, pisca, otvorenog uma i širokih pogleda. Je, dok je nogama na kopnu. Čim sidne u auto, pretvori se u običnog dinaroidnog splickog  mačo mena kojemu ne smiš prigovorit zbog vožnje da mu ne povridiš ego i ne pristraviš libido.
Šta je najneobičnije, kad nije u autu, ponaša se stvarno normalno i u skladu sa našon klimatskon zonon.  Diže se okolo podne, sve laganini i natenane, kavu pije do ručka, ručak traje do popodnevne kave, pa prilegne, pa večera, a nakon večere, negdi oko ponoć ipo, uvati se posla ako ne zaspe. Pravi naš dobri i vridni čovik. A onda uđe u auto i transformira se u purgera pod stresom koji kasni na avion.

Za to njegovo manitanje u vožnji mogu postojat dva moguća razloga. Ili od brzine jednostavno ne vidi šta piše na znakovima pa ih ne more ni poštivat, ili one brojke ograničenja zbraja pa kol'ko ispadne konačni iznos tol'ko i vozi. Znači, na izlazu iz Trogira rečemo piše 40, na ulazu u Boraju 80, on to lipo zbroji i vozi 120. Tako zbrajajući prid Zadrom budemo na brzini probijanja zvučnog zida i svih mojih psiholoških granica.
Majkemi ako se ne bi sigurnije osjećala sa Kolindon na trajektu nego s njim u autu.
Ono šta mi najteže pada je to šta po Splita misli da smo u braku. Biće zato šta se stalno svađamo i ne seksamo.
Koja besmislica. Ka prvo, nakon onog prvog neuspješnog braka, zarekla san se , ako se više ikad ponovo udam, to će morat bit neki normalan čovik. Znači, pisci otpadaju. Ka drugo, i da se vinčamo, rastavili bi se nakon tri dana, zbog nepremostivih cestovno-prometnih razlika.
Ma, i da je sve drugo normalno, on bi čoviče, dok vozi, lamentira o smislu života, a ja za to vrime maštam samo o ostanku na životu kao takvom, pa makar i besmislenom. A uostalom, ko je vidija mozgat o smislu života u pedesetoj,  to se radi u pubertetu. Do pedesete svako normalan shvati da smisla nema, jer da ga ima, vakvi ka šta je Edi ne bi dobivali vozačke dozvole.



 


četvrtak, 17. rujna 2015.

A na Hvaru...




A na Hvaru...

Sićam se, vraćala sam se sa mog posla u restoranu, teturajući i mrzeći sebe i svoj život i demokraciju i sve šta je hrvacko i more i kupače i sezonu i račune za struju kad me nazva moj sin koji je tad radija na Hvaru.
Žalila san mu se na sve i jebenti život i sve je to on sluša a onda:

Mama, znan da ti je teško. Ali ti bar ideš nakon posla svojoj kući. Ovdje na Hvaru, gledan žene iz Slavonije, tvojih godina. Rade i po 10h dnevno, a onda se vraćaju u nekakav objekt koji je namijenjen personalu. To je nekakva tužna rupa. Umorne su i teško mi ih je uopće gledat. Pogotovo nakon šta sam sazna da su došle ovdi iz Slavonije rintat za plaću od 4 iljade kuna. Međutim, ne dobiju ni te 4, jer im naplaćuju hranu 700 kuna. Pa one rade za 3 iljade i trista. Kuna. Iz Slavonije.

Ne dirajte mi ravnicu...
Dirnuta je ta ravnica, ponižena ka šta je ponižena i ova obala. Zamišljam te žene, ostavile su kuću, obitelj, svoje vrtove, svoje nebo i došle biti kotačić u mašineriji glamura i uspješnih managera a naša "lijeva" vlada živi spokojno dok ove žene upokojavaju sve svoje snove i godine za tri tisuće i tristo kuna na "carpe diem" otoku...

Što rade te inspekcije, bilo bi im dovoljno napraviti jedan ozbiljan đir po hotelima i restoranima i otkriti to roblje, vidjeti da ljudi rade cijelu sezonu bez slobodnog dana i po 12h dnevno.
Ali neće, pa imaju oni deal, sezonu treba prikazati uspješnom, a u to se satnice robova ne uklapaju...


srijeda, 16. rujna 2015.

Pomoćna kuhinjska radnica, konobarica, čistačica, kuharica, vrtlarica, revolucijonar, prevodijoc, drug i komunista

Ono kad traže "recepcionera":

Opis posla
Rad u domaćinstvu hostela tri radna dana (čišćenje, pranje, peglanje...) te ostalo rad na recepciji: check in - check out gostiju, vođenje evidencije gostiju, reguliranje slobodnih mjesta na booking siteovima, komunikacija i druženje s gostima, upoznavanje gostiju s eventima i turističkim sadržajima u gradu.
I sad ajde, nisan ja stremila tako visoko ovo lito. Koji recepcijoner. Kad šaljen molbe za recepcijonera, ignoriraju me ko Milanović Kolindu. Valjda san in prestara. A, došli nan veliki računi za struju, kaže stara daj zaposli se bilo di samo da moremo platit ove račune. Taman tad otprilike čujemo da obližnji ugostiteljski objekat traži pomoćnu radnicu u kužini. Ja trk, posal je posal, svaki je vridan ako plaća račune, jel'te. Buden li ja čekala da mi književna karijera donese štagod para ili buden li čekala neki posal tipa recepcijoner di mogu iskoristit znanje onih nekoliko jezika šta ih govorin i dvadesetak godina iskustva rada u turizmu, ostat ćemo mi i bez struje i bez vode. Šta, iman iskustva i u poslu pomoćne kuhinjske radnice, peren suđe ciloga života ka i svaka normalna žena. Ma, suđe peru i nenormalne žene, nijedna se od toga ne more izvuć. Ludilo nije razlog za ne oprat suđe, rekla bi moja mater.

Doduše, bila san se zaklela da se više nikad u životu neću javljat za takve poslove nakon šta san nakon prvog pokušaja rada ka pomoćna kuhinjska radnica, prije dvi godine u Splitu, pala u nesvist nasrid kužine. Šta ću, umjetnički tip, ko mimoza san, preosjetljiva, onesvistin se na nepunih 50 stupnjeva u kužini. Na šta mi je šef kužine, namršten, reka "Vidin ja, niste vi za ovaj posal.". 
I zbičilo mi otkaz, onako umjetnički onesvištenoj. Dobro, malo karikiran, iz literarnih razloga. Ali nije bilo daleko od ovoga. A i lipo je bit u nesvisti u toj kužini. Jer onda ne čuješ glavnog kuvara kako drugoj pomoćnoj viče "Glupa, smotana kravetino, spora si, nikad od tebe kuvarice!" A ona, s podočnjacima do poda, samo šta se ne ispričava jer nema šest ruku.

Drugi slučaj je bija kad san zvala tipa na Pelješcu, ima jedno 3 godine:

- Pa slušajte, to van je posal u kužini, pomažete kuvaru i tako to. Kad ima puno gostiju, malo i poslužujete ako triba. I čistite kužinu i restoran. Radno vrime? Po osam uri, osim ako ima gostiju (šta je u restoranu baš ono rijetka pojava jelte), pa se ostane malo duže, a slušajte, ugostiteljstvo je to. Slobodni dani? Nema slobodnih dana u ugostiteljstvu, gospođo. Nije van ovo... Ono
Smještaj? Iman ja mater, iznamljuje, u njenoj kući van moremo dat sobu pa ćete to kompenzirat tako šta ćete joj čistit apartmane i pomoć oko gostiju i tako...
Pitala ja jel triba ondak i okopat malo loze koji put  i nalit teracu njemu i materi pa taj razgovor nije bija uspješno zaključen, na radost mojih centara u mozgu zaduženih za onesvješćivanje.



Elem, unatoč zaklinjanju da ću se klonit ugostiteljstva u ovoj državi, zajeba me HEP, sa onin računima za struju ove sezone i tako ja opet u kužinu. Šta fali bit pomoćna radnica u kužini, uostalom? Pereš suđe i misliš svoje. Radiš svoj posal i niko te ne dira. Ma, može. Sezonskin poslovima se u zube ne gleda.
Ka prvo, bila san oduševljena jer u ovoj kužini glavni kuvar ne samo da se nije dera na personal, nego je bija najbolji ljudski stvor kojeg san ikad srela u ugostiteljstvu. Nije prošlo tri dana, moje oduševljenje je poprilično splasnilo. Ne zbog kuvara. Nego, nakon pranja suđa po jedno 5-6 sati u komadu, boli kičma. Bole noge. Vene vrište. Lavandin di peren suđe po pet, šest sati u kontinuitetu, smješten između dva izvora topline, peći i špakera. Klime nema, temperatura oko šezdeset u ladu tj. kraj frižidera. Vidin, moje umjetničke čakre opet prosvjeduju, onesvistit ću se i opizdit glavom o pod kojeg san netom bila oprala. Najboje mi je tražeći sezonski posal ubuduće metnit oglas "Onesvišćujen se po ugostiteljskim objektiman". 
Fizički gledano, u mojoj pedesetprvoj, osan uri rintanja pri temperaturi koja probija termometar, skoro pa je neizdrživo. Ali stisnila san zube, važan je motiv ponavljala san u sebi, a HEP zna motivirat jude. Kad bi osjetila da ću kolabirat, izletila bi vanka malo disat, pa opet natrag i izgledalo je da bi mogla čak i izvuć sezonu. Uvjeti su čak i bolji nego drugdi - svaku drugu nediju slobodna. Asti, čisti komunizam! Kužine radnicima!
Ali međutim.
Psihički dio mene nije izdrža.  
Cila vlasnikova obitelj tu se vrzmala. Kad bi in bilo malo dosadno, dolazili su se zabavit sa nama, nižim bićima.
Nevista, od svojih 20 i nešto godina, kuvara, koji ima 60 godina, oslovljavala je sa "ti" ili sa "kuvaru". Kad bi se usudija obratit joj se a da ga ona nije ništa pitala, odbrusila bi mu i bijesno otprašila iz kužine. Koja drskost, obraćati se članu Dinastije bez da ga se išta pitalo.

Onda je jedan dan tj. noć bilo nestalo struje. Na cilome području. Okolo 11 uri doša gazda i kaže ajte doma, ovo će potrajat, svi su gosti ionako otišli.
I mi odosmo.
Sutradan, gazadarica nam je očitala strogu, ljutu, odgojno-elektro-sanitarnu bukvicu. Da kako smo se usudili otić a nismo oprali pod u kužini i čaše i beštek.
Pa, nije se ništa vidilo, naivno ću ja njoj. Kakoš prat i polirat čaše po mraku? Pokušali smo joj objasnit i to da nam je njen vlastiti muž reka da moremo otić. Ovaj je to međutim, mrtav 'ladan zanijeka.

"Može se sasvim lijepo oprat sve uz voštanice!!!" drekne ona. Nekih 20 minuta je traja njen monolog. O našoj neodogovornosti, lijenosti, bahatosti. Mi smo je nijemo slušali. I kuvar, koji ima 60 godina, i radi svaki dan od 11 do 23h. Svaki dan, znači, čovik radi 12h. Mršav, ispijen, žut u licu. Ali ćer mu mora završit fakultet, a to je još jača motivacija od računa za struju. Nagnila sam se prema njemu i upitala:"A kad bi sad naprimjer rečemo se dogodija potres, jel bi smili bižat iz objekta ili bi morali prvo sve oprat i očistit?" On se ustravija i prošaputa "Muči ludačo, čut će te!".

Pa šta, i tribaju me čut, kažen ja njemu. Ne mogu se tako ponašat prema ljudima. Nemaju pravo ponižavat nas, obraćat nam se s visoka, vrijeđat nas i kritizirat 12h dnevno dok za njih odrađujemo, svako od nas, poslove za tri čovika i jednu plaću! Pa bolesni smo svi od umora i iscrpljenosti, alo??

On me gleda a pogled kao da mu govori "Nije ti valjda vlastito zdravlje važnije od posla?"



Kad "nije bilo posla" a to znači da se nisu ispunjavali svi uvjeti za past u nesvist, ja sam morala ić prat zahode. I zalivat vrtal. I gazdaričinu opranu robu stavit da se suši. Sve to za onu istu, bijednu plaću. 

Kad je pak BILO posla, onda san još i kuvala, i uzimala narudžbe i servirala. I prevodila. Znači, bila sam kuhinjska radnica, peračica suđa,  čistačica, kuharica, prevoditeljica, vrtlarica, kućna pomoćnica i konobarica. 
Kući sam dolazila na sve četiri, padala na krevet i spavala do sljedeće smjene.
Najrađe bi bila spavala do sljedećeg života u kojem ljudi neće morati puzati da bi preživili. Da bi platili dici fakultet, ili račune za struju.

I  slažen ja tako njene mudante i ređipete i majice i lancune po žici i doslovno si, pardon my french, jeben mater. I gadin se sama sebi. Pa ovo je čisto robovlasništvo. Čisto. Ali mislin na HEP. Međutim, mislin i na one ljude koji su se prije ohoho godina izborili za one 3 osmice.
Osam sati rada rada. Osam sati odmora. Osam sati kulturnog uzdizanja.
I osjećam, majke mi moje mile, osjećam pravi SRAM. Ljudi su ginili za ta prava, a mi smo ih tako jadno prepustili, pustili, prodali. Mozgan ja tako perući suđe, zalivajući vrtal, prostirući gazdaričine mudante, perući zahodsku školjku, kuvajući, poslužujući goste, i osjećan kako mi sram tira crvenilo u obraze i kako ja to ne mogu. Čak i ne više zbog moje kičme. Ni zbog padanja unesvist. Nego zbog njih. 
Zbog njih.
Posal sam po sebi nije uvredljiv. 
Ali oni koji mi ga daju, oni jesu.

I odlučin.
Struja je ionako precijenjena.






utorak, 15. rujna 2015.

Looking for the summer




Mi na otocima krajem ljeta doživimo neku vrstu paničnog antiklimaksa. Sve je još tu, slika nepomična, ljetna, rublje se suši skoro jednakom brzinom, ali, ipak, za neki sekundičak vremena sporije. Više ne gori. Više ne gori i ne prži se. I tu, u tom sekundičku, u tom zaostajanju, počinje rasti naša tjeskoba. O da, bahatimo se javno, napokon su uvale samo naše. Nema ručnicima, suncobranima i ležaljkama rezerviranih mjesta na šljunku. Ne saplićemo se preko nauljenih tjelesa. Ali srce zebe od pogleda na prazne plaže. Postane nepodnošljivo imati toliko ljepote samo za sebe. Nepristojno, nekako. Odjednom svaki auto koji prođe, broji se. Izvirujemo, gledamo tko je to. Tko nam je dolutao u kraj ljeta. Došao pomoći podnijeti. Obilazimo punktove gdje su djeca gradila bazene od sklizavih oblutaka. More ih još nije porušilo. Te male bazene vedrine. Osluškujemo hoćemo li čuti onog nesnosnog, napaljenog cvrčka, i molimo se. Daj još jednom zapjevaj, jebaču. Izdajico prokleta. Daj mi da mi ljeto ne odšeta nehajno u svojim narančastim japankama. Daj mi crne tabane. Hajde, odcvrči mi to again, Sam.



Naša susjeda Ruža iznajmljuje stan u prizemlju jer su joj djeca rekla da bi to mogla biti lijepa potpora njenoj mršavoj mirovini. Stančić je mali, pa joj uglavnom dolaze mladi parovi bez djece i bez previše prtljage. Ne prođu ni dva dana, njeni turisti već tradicionalno s njom dijele njene obroke. Ne govori ona jezike, ali svatko razumije ispruženu ruku s tanjurom.

- Ajte dico smenom malo, evo lipu san šalšu skuvala, nije to puno, ali di ima za jednog, ima i za troje. 

Dica su rado s njom sjedala za stol, za kojim ona najčešće nije ni sjedila, u stvari. Stajala bi, premetajući živahno kuhinjsku krpu po rukama, muvajući se oko šporeta i frižidera,  zadovoljno nadzirala jedu li, treba li još kruha, da nije neslano...

Jednom su joj došla tri momčića iz Njemačke, ruksaci su bili teži od njih. Putovali su danima već, taman stigli brodom iz Ancone u Split, pa, opet brodom, na njen otok. Kad ih je vidjela onako bljedunjave i tanke, priskočila je htijući im pomoći oko ruksaka. Momčići su zgranuto, zbunjeno odbili pomoć te starice ali zalud im sav otpor. Pola sata kasnije u njenoj perilici za rublje već su se vrtjele njihove prašnjave, znojem natopljene majice, čarape i hlače a u kuhinji je sve zveketalo i hitalo. Kad ih je nahranila, iztetošila i izmorila majčinskim nastojanjima, pustila ih je da izađu iz kuće mašući im sa vrata i ponavljajući na hrvatskom upozorenja koja su oni ipak razumjeli jer, svatko razumije kad mu po izlasku iz kuće neka starija žena sa vrata nešto brižno zvoca.



Jedne noći ovog ljeta, na vrata su joj banula dva para iz Poljske. Smušeni, pokušavali su joj što na poljskom, što na engleskom, objasniti nešto, ali ona nije razumjela ni riječi pa je u pomoć pozvala susjeda Ivu, prekaljenog iznajmljivača koji je svoju vikendicu izgradio još u ono vrijeme mraka i otada i iznajmljivao. Jedan od Poljaka uzbuđeno je mahao rukama, a Ivo prevodio.

- Traže negdi prispavat, kažu, već su 24 sata na cesti. Išli u Crnu Goru, pa se vratili, nije im se svidilo. Moraju negdi prispavat jer se boje da će izazvat kakvu nesriću na cesti, glave in padaju. A kud ih je đava i nosa doli, dodao je Ivo vrteći glavom.

- Ali, ja neman toliko mista... A vidi ih jadni ti su. A kako ću, di ću ih primit... A vidi nje jadnice jedva stoji na noge. Aj dico uđite, uđite, biće ste i gladni...

Poljaci je nisu razumjeli, ali se pokrenuše i razvedriše jer, svatko razumije kad mu neka ruka, zamahujući, pokazuje prema otvorenim kućnim vratima.

Uđoše Poljaci, teta Ruža im ustupi i one dijelove kuće u kojima turisti inače nisu bili predviđeni, nahrani ih i ušuška, a sutradan im naplati kao što je naplaćivala svima, uvijek istu cijenu, koju su joj, naravno, djeca utvrdila. A djeca, kad su čula koliko im je naplatila, digla dreku na nju. Da kako je mogla uzeti toliko ljudi za onu cijenu, da im je trebala naplatiti i troduplo jer se u takvim situacijama, na samo jednu noć, naplaćuje više, to svatko zna. Treba oprati tu pustu posteljinu, a trošak struje, vode, više je izgubila nego zaradila...

Teta Ruža  nervozno je vrtjela kuhinjsku krpu po rukama, zamuckujući pokušavala prekinuti tu odgojno-turističku tiradu.

- A dico moja, di ću judima u nevoji naplatit troduplo, grij je to od Boga! Da ih ja nisan smistila ko zna di bi bidni završili, ma najrađe in ja ne bi bila ni uzela novce, ali san morala da se vi ne bi jutili na mene. Ma da ste ih vidili kakvi su mi došli na vrata, ka oni Sirijci su izgledali, to sve umorno i gladno, aj ih ti ne primi?

Dica su digla ruke, svako ljeto ista priča, tu nije bilo pomoći. Odoše svojim stanovima i poslovima u grad, dok im je teta Ruža mahala sa vrata. Otvarala je usta i zureći u nju kroz prozore automobila nisu razumjeli ni čuli što to govori. Ali su znali, i kao da su je čuli.

- A di ćete, niste ništa ni izili, aj pazite po cesti, gužva je, a jadna ti san ja s ovon dicon gospe moja...





Petnajstominutni organizam





Vidila san na jednomen portalu članak pod naslovon "U 5 koraka do maratonskog orgazma od 15 minuta".

Prvo san se pripala. Ko bi izdrža petnajst minuta orgazmiranja? To siguro ne more proć bez ozbijnih posljedica po fizičko zdravje. A ni psiha ne bi prošla lišo. Kakoš se poslin toga vratit u surovu realnost?

Osim toga, poslin bi od svakog seksa očekivala isti takvi učinak, šta je nemoguće kad čovik pročita šta sve triba izvest da bi do toga daprostite petnajstominutnog organizma uopće došlo.

Te namisti se vako, te namisti se nako, te ruka vamo te noga namo. Dobro jesul' oni normalni? Možda vakve stvari i mogu uspit purgericama, ali bogami ja ne mogu zamislit nijednog Dalmatinca koji bi izdrža da ga ženska vako namišta.

Prvo šta bi me pita, bilo bi ka u onome jednom vicu - "Jel' ti to mene misliš parkirat ili povalit?"

U tomen članku još govoru da se prvo tribaš "razodjenit". I sad kad oni moj navali na mene, da mu ja rečen "Nu pričekni da se razodjenen", ovi bi mislija da san makla. Kad njega uvati, nema čekanja, a kamoli razodijevanja. Nekad se ne stignemo ni pojubit. Zadnji put san mu bila čak i malo prigovorila šta se nismo bar malo jubili prije, a on mi je sav uspuvan odgovorija "Ajde bogati, jubit ćemo se poslin".

Drugo, neće njemu žena govorit di će i kako će. To, ako se mene pita, nije ni pristojno. Ka da čovik ne zna di šta ide. Ja na krevet, on na mene, i bože blagoslovi. Nemoš virovat kako ovi nounari po tin magazinima napravu filozofiju od nečega šta čovik more i zatvorenih očiju čas posla obavit. I sad su oni pametni šta nan tumaču kako petnajst minuti samo orgazminirat, a mi u tih petnajst minuti uspijemo ugurat i predigru i direktnu akciju i plus duvan poslin.

Treće, koju će gospu on bidan radit ako ja petnajst minuti afanajen? Tribalo bi tih petnajst minuti namistit da se nekako poklopu sa onih petnajst minuti poluvrimena utakmice između Hajduka i Dinama, pa dok ja afanajen da on more malo izać vanka pocipat se sa kojin bedblubojson. Tek toliko da ne stoji za ništa.

Četvrto, zbunilo me, moran priznat, ono di piše da muški dok se bavi smenon triba nešto zamislit pa me čačkat u smjeru kretanja kazaljke na satu. Ojebenti nauku.

Ma, znan ja da to praćenje kazaljki ima veze sa sekson jer oni moj obično prije nego šta me zaskoči pogleda na sat i reče "Za pet minuti san se dogovorija sa ekipon isprid trafike popit pivu, pa pošto imamo vrimena mogli bi malo, a?"

Međutin, tu me naprimjer najviše muči šta ako kazaljke idu u jednom pravcu, a ja počnen guštat u drugom?

Peto, u članku spominju puste kušine. (za čitatelje van moga erockog govornog područja kušini su van jastuki)
Te kušin ispod glave, kušin ispod noge, dva kušina s live strane, dva sa desne...Ako san dobro svatila, morala bi iznit cilu dotu šta mi je mater dala kad san se udavala, ili u nedostatku iste ić po susidstvu posuđivat kušine. A pošto danas svaka šuša ima internet i svašta čita, susidi bi odma znali zašto mi kušini tribaju.

Dobro, to bi bija zgodan način za vadit in mast, a njihova jubomora bi mi priuštila maratonski užitak od najmanje misec dana.

Šesto, u normalnome seksu, kad se desi da muški baš ne uspije onesvistit partnericu, nije problem one dvi minute tu nesvist lipo i pošteno tradicijonalno odglumit. A kakoš petnajst minuti glumit da je dobro obavija posal? Mogu se kladit da bi me već u šestoj minuti prozreja!

Sedmo, predlažen oviman šta daju savjete od seksu da ubuduće pišu članke po regijonalnon ključu.

Recimo, za Dalmaciju, dodat u članak napomenu da bi bilo dobro, za motivirat muškoga, da kušinići na sebi imaju hajdukov grb. Ili bar izvezenu materinu sliku.

Za regiju Zagreba i okolo, u članke ubacit da je maratonski ženski orgazam nešto šta metropolu razlikuje od ostalih, manje razvijenih, da ne rečen zaostalih, regija u Hrvackoj. Naglasit da petnajstminutno manevriranje po žemskom tilu košta puno manje živaca i novaca od manevriranja i parkiranja u centru Zagreba. More se napomenit i da muški koji ne uspiju žemsku dovest do vrhunca nek se obrate Bandiću jerbo u Zagrebu on može sve šta drugi ne mogu.

Za Slavonce, ubacit da petnajst minuta truda po ženskin oblinama daje bolji urod i neslućeno bolje rezultate od uru vrimena oranja po slavonskoj ravnici. Također, ne triba zaboravit da oni uvik tražu puno poticaja, pa se priporuča udvostručit broj kušinića.

Za Istrijane, e, za njih se kaže da su Zapad za ostatak Hrvacke, pa nek zanemaru kušine, dovojna in je uredna putovnica. Spretni kakvi jesu, oni će od toga napravit turističku atrakciju pa će opet cila Hrvacka od toga imat koristi. Ili će izmislit neki novi festival, pa će uz festival tartufa, festival Malvazije, festival maslinovog uja, festival istarskih vukodlaka, festival maškara i festival festivala imat i festival orgazama.