Prvo je Edi iznija svoju verziju:
Osamnaesti
devetog dvi iljade i petnaeste, ujutro
(ili… Čak je i Kishon zna za moj problem)
Treću godinu idemo
Boba i ja do Zadra na KaLibar. Al nije to važno za ovu priču, nego je važan
jedan dio našeg međusobnog dugogodišnjeg odnosa i njegove nuspojave. U tom
našem, dugogodišnjem odnosu, lipo se mi slažemo. Guštamo skupa nastupit, radimo
skupa neke večere, imamo zajedničke prijatelje, razumimo se, smijemo se istim
vicevima, tučemo se s istim fašistima, milina jedna. I barem pola poznanika i
nepoznanika misli da smo u braku, a nama je i to smišno.
Ali, jebeš ti priču
koja nema „ali“.
Nevolja s kojom se
pisac ovih redaka redovno suočava je - vožnja autom. Naime, Boba ne vozi.
Dozvolu je jedan put davno napravila, valjda onaj dan kad je instruktor ima
gripu i od fibre nije ništa vidija, al od onda nije nikad vozila. Dakle, možemo
reć da nema blage veze o autima, jedva da zna otvorit vrata na suvozačevoj
strani. A s druge strane, ja sam proša par miljuna kilometara i prominija
petnaestak auta, a od toga barem sedam zato šta sam ih posla u penziju,
potrošija do kraja, iščuća iz njih svaki kubik i konjsku snagu. Mislim da sam,
potrošenim benzinom, pokrija sva bolovanja i godišnje odmore zaposlenika u Ini,
dok bi Bobin potrošeni benzin moga stat u upaljač.
Svih ovih godina,
čim sidnemo skupa u auto, naša komunikacija počinje jednom boldanom
jednostavnom rečenicom koja završava uskličnikom… pa jednom proširenom - u
kurzivu:
-
Pazi, crveno!! U kurac, znala sam ja da će mi srce stat čim s luđakom sidnem u auto,
nije ovo za mene, ne mogu više trpit ovi stres, sve ćeš nas pobit, ko ti je da
dozvolu…
Možda je ovde misto
da napomenem kako u onih par miljuna kilometara nisam nikad proša kroz crveno.
Ili ne triba? Jer kod nje ta logika ionako ne pomaže. Ona naprosto vidi semafor
i - sledi se.
Jedan put smo se
vozili dugačkim poljem po ravnoj cesti, negdi prema Kupresu. Krenili smo puno
ranije, vrimena imamo koliko oš i moj stari mercedes dizelaš mirno brunda u
četvrtoj, klizeći sa nekih šezdeset na sat, a mi guštamo u muzici. Nismo vidili
ni auto, ni kravu, ni kuću, ni stablo, ni pješaka bar po ure, a ona odjedanput
krikne: - Edi!! Edi!!
Stresa sam se,
zakočija i okrenija volanom, pa se priko nekog grma zaustavija u blatu. Nigdi
žive duše, ni tica da proleti.
-
Šta je bilo? – još se tresem.
Ugasija sam auto i gledam jel se neki meteor možda ruši na nas.
-
Nisi koncentriran na vožnju! Cccccc, kako ti voziš… kako ti voziš… ccc,ka
da te ni za šta nije briga. Mogla je provalija bit na cesti, ti je ne bi
vidija. Nećemo mi daleko stić ovako, znala sam ja, bilo bi bolje da sam ja
vozila ili da sam ostala doma...
Ne znam jel ovde
misto da spomenem kako sam ja počeja vozit prije nego sam prohoda, skoro u
kolijevci. I da od onda nisam nikad sletija s ceste, zabija se u kantu ili
zgazija mačku. Zato jer koncentrirano vozim, jel… Al za Bobu to nije dovoljno.
Ona koncentriranu vožnju zamišlja drugačije.
Najbolje od svega
je šta ona naše vožnje, onako ka pisac najluđe fikcije, prepričava
prijateljima, susidima, rodbini i dici u ulici. Vidim ja da me izbjegavaju i
zatvaraju se u kuću kad prolazim. Kad dođem nekad po nju, onda njena mater
nazove moju mater i reče joj da je sve u redu i da sam sritno doša do njih.
Onda me potapše po ramenu i kaže: „Bravo!“ al mislim da bi mi najrađe uzela
ključe. Nekidan me je njen brat pozva sa strane, pa onako, ka muškarac muškarcu
reka: „A, Edi, ako ti imaš nekih briga i problema, pusti nekog drugog da
vozi“.
Jedan put sam se, prije
dvi-tri godine, ono kad je primjedba u kurzivu bila duža od telefonskog
imenika, zaustavija, izaša vanka i reka joj: „Aj sad ti malo“. Sila je za
volan, iz nekoliko pokušaja ubacila u prvu, pritisnila gas, zgazila dvi mačke i
nakon dvadeset metara nas zabila u stup. Četiristo eura i, još čekam račun od
Elektrodalmacije za popravak stupa. Rekla je: „Dobro smo prošli, zamisli da si
ti vozija!!“
Nije pomoglo ni kad
sam na komadu papira nacrta oni krug od brzine, stavija kazaljku na četrdeset i
nalipija ga priko pravog, iza volana. Još uvik je u kurzivu spominjala kako će joj želudac iskočit, kako neće ona
umrit mlada, da bi ja triba ić na dodatni tečaj vožnje, da nije ovo avion i
„Ajme šta bi volila da te sad pandurija
zaustavi! Ajme, manijače, kako bi volila da te zaustave i uzmu dozvolu“.
Taj dan smo od Trogira do Splita došli za uru i po. Putnici na toj prigraskoj
liniji su nam razdragano mavali rukama dok nas je dupli autobus pristiza, a kad
smo se posli mimoilazili na njegovom putu nazad, šofer je isplazija jezik i
zakoluta očima. Ponekad promislim kako bi život bija lakši bez auta, bez
dozvole, bez Bobe.
Dan ranije sam
slučajno prolazija kraj njene kuće, baš kad je nekome susidu pozlilo. Mislim da
mu je bilo puklo slipo crivo. Prvo su ostali susidi optužujuće pogledali mene i
moje auto, jer je čovik leža kraj ceste. Pa su onda vikali da neko zove prvu
pomoć. Svi su se odma složili da se nema vrimena za čekat hitnu i da čovika
triba šta prije odvest do bolnice. Možete zamislit kako se osjeća šofer s
upaljenim motorom i otvorenim vratima, kraj kojega svi ovi ljudi trčkaraju i
pogledavaju prema pustoj ulici oće li naić neko auto. Ne tribam vam ni ispričat dalje, čovik se
privrća u bolovima dok su ga nosili prema autobusnoj stanici tri kilometra
uzbrdo. Ne znam jel priživija, još nije bilo u novinama.
Ne znam jel ovde
misto da spomenem kako sam dio radnog vijeka proveja ka šofer hitne pomoći, pa
onda minibusa u školi za dicu sa posebnim potrebama, a posli vozija
predsjednika općine i jedini sam koji mu u tri godine nije nikad ni ogreba
auto. Ali jebeš ti kriterije prve pomoći, škole i države, kad su kriteriji
Bobinih susida građeni na njenim pričama.
Lani smo na KaLibar
Bobe i ja krenili ujutro i vozili se do navečer, da bi na vrime stigli pogledat
Rumenu i ekipu iz Rijeke. Čitali su oni nešto, sigurno lipo, al jedino čega se
sićam od tog dana je - ono u kurzivu: Ajme
meni kako ti voziš, ka da smo kumpiri; muka mi je; šta mi je ovo tribalo, bilo
bi bolje da sam ostala doma sa materom; tribalo bi ti uzest dozvolu, ako je
uopće i imaš; aj ti mene iskrcaj da iden dalje na noge… pa sve to ponovo i
ponovo i ponovo...
Ova se priča zove „Osamnaesti devetog dvi iljade i petnaeste, ujutro“.
Zato jer sam je pisa rano jutros da pošaljem svojoj sugovornici, da se može i
ona pripremit za nastup.
Autobus za Zadar
kreće u podne i vozi tri i po ure. Košta devedesetosam kuna i nula kurziva i
boldova s uskličnikom. Mogli smo mi i autom stić za toliko, al šta je sigurno –
sigurno je. Vraćamo se brodom.
P.S. Nazva me je
čovik u vezi oglasa i sumnjičavo pita zašto je cijena tako povoljna. Odgovor je
jednostavan – il ću ga prodat il ću završit u ludnici.
A onda moja verzija:
Upravo sam
saznala da s menon i Edijem iz Splita u
Zadar ide i Dorta. To je dobro. Nagovorit ću nju da sidne naprid s njim, a ja
ću ozada. Dosadilo je meni gledat smrti u oči.
-
Edi,
kol'ko nan triba za stić do Zadra? – pitan ja njega.
-
A
slušaj, tribaš već imat neki status pisca, koju objavljenu knjigicu, ono, da
znaš sa pisanom riči i sve šta ide uz to, tako da mi nije jasno zašto su i tebe
zvali.
-
Stoko
bezobrazna. Pitan te koliko nan triba vrimena vožnje do tamo!
-
Aaaaa,
vako: Ako ideš doli priko Primoštena i Šibenika, oko dvi ure. Ako ideš priko
Boraje, nešto manje od dvi ure. A ako ideš autoputen, ura ipo.
-
Ma,
mislila san koliko nan triba normalne
vožnje, a ne tvoje.
Onda se on uvridi.
Pa se posvađamo. Koliko puta smo odustali od književnih nastupa jer smo se po
ure prije puta zakrvili. Ako se neko pita zašto nan književne karijere
napreduju tako sporo, sad mu je jasno – jer Edi vozi brzo.
Argumenti u
raspravama su mu za umrit od smija. Najvolin kad mi reče da se neman čega bojat
jer da on već godinama vozi i zna sa autima. Meni je to isto ka da mi neko reče
da neće nikad umrit jer da već godinama živi i zna sa životom.
Sljedeći argument
mu je da je on otkad je počeja vozit prominija masu auta. Koliko ja znan,
prominija je i masu žena a učinci su mu
isti ka da vozi biciklu na školskome poligonu.
Ili, tehničkim rječnikom rečeno, kad su žene u pitanju, Edija svako malo
isključe iz prometa. Jerbo svako malo krivo skrene. A plaća i par doživotnih
globa. Da je do mene, oduzelo bi se njemu i vozačku, i auto, i stan na Spinutu.
Da on ne vozi brzo,
kaže. A predzadnji put kad smo išli na Kalibar, nisan uspila u autu pročitat
program festivala do kraja, već smo bili u Zadru. Šta je najgore, s godinama
vozi sve brže i brže, jer kad smo išli u Zadar zadnji put, nismo se uspili ni
posvađat. Nismo stigli. A svako ko mene zna, zna da san ja sposobna od Splita
do Solina s čovikon se upoznat, zajubit se, udat se za njega, posvađat se s
njim, pomirit se, opet se posvađat,
razvest se i još mu nazvat mater i javit joj da nismo sretno stigli, digod da smo krenili.
Da on ne vozi brzo,
kaže.
A uvik smo sami na
cesti. I ja san, onih jedanajst dana dok san vozila, bila uvik sama na cesti,
ali iz sasvim suprotnih razloga. Neki su tvrdili da vozin presporo. Moj brat je
zna reć da je to u stvari dobro, jer tako onemogućavan policiju u pokušaju da
me isključi iz prometa. Jer da kakoš isključit iz prometa nešto šta se ne miče.
Da on ne vozi brzo,
kaže. Prolijeću oni znakovi ograničenja kraj nas, ali Edi slijedi neke svoje
vizije i vozi priko sto di god mi bili, u oštrom zavoju, u blagom zavoju, na
prijevoju, na uzbrdici, nizbrdici, nad ponorom, na mostu, ispod mosta, u
naseljenom mjestu ili u nenaseljenom mjestu... Doduše, šta on duže vozi takvih nenaseljenih mista na
Boraji i uz Dalmatinu je sve više i
više.
Ponekad se ozbiljno
zamislin nad tim njegovin stilom vožnje. Možda san ga svih ovih godina krivo
doživljavala, ka ono urbanog čovika, pisca, otvorenog uma i širokih pogleda.
Je, dok je nogama na kopnu. Čim sidne u auto, pretvori se u običnog dinaroidnog
splickog mačo mena kojemu ne smiš
prigovorit zbog vožnje da mu ne povridiš ego i ne pristraviš libido.
Šta je
najneobičnije, kad nije u autu, ponaša se stvarno normalno i u skladu sa našon
klimatskon zonon. Diže se okolo podne,
sve laganini i natenane, kavu pije do ručka, ručak traje do popodnevne kave, pa
prilegne, pa večera, a nakon večere, negdi oko ponoć ipo, uvati se posla ako ne
zaspe. Pravi naš dobri i vridni čovik. A onda uđe u auto i transformira se u
purgera pod stresom koji kasni na avion.
Za to njegovo
manitanje u vožnji mogu postojat dva moguća razloga. Ili od brzine jednostavno
ne vidi šta piše na znakovima pa ih ne more ni poštivat, ili one brojke
ograničenja zbraja pa kol'ko ispadne konačni iznos tol'ko i vozi. Znači, na
izlazu iz Trogira rečemo piše 40, na ulazu u Boraju 80, on to lipo zbroji i
vozi 120. Tako zbrajajući prid Zadrom budemo na brzini probijanja zvučnog zida
i svih mojih psiholoških granica.
Majkemi ako se ne
bi sigurnije osjećala sa Kolindon na trajektu nego s njim u autu.
Ono šta mi najteže
pada je to šta po Splita misli da smo u braku. Biće zato šta se stalno svađamo
i ne seksamo.
Koja besmislica. Ka
prvo, nakon onog prvog neuspješnog braka, zarekla san se , ako se više ikad
ponovo udam, to će morat bit neki normalan čovik. Znači, pisci otpadaju. Ka
drugo, i da se vinčamo, rastavili bi se nakon tri dana, zbog nepremostivih
cestovno-prometnih razlika.
Ma, i da je sve
drugo normalno, on bi čoviče, dok vozi, lamentira o smislu života, a ja za to
vrime maštam samo o ostanku na životu kao takvom, pa makar i besmislenom. A
uostalom, ko je vidija mozgat o smislu života u pedesetoj, to se radi u pubertetu. Do pedesete svako
normalan shvati da smisla nema, jer da ga ima, vakvi ka šta je Edi ne bi
dobivali vozačke dozvole.