Pomoćna kuhinjska radnica, konobarica, čistačica, kuharica, vrtlarica, revolucijonar, prevodijoc, drug i komunista

Ono kad traže "recepcionera":

Opis posla

Rad u domaćinstvu hostela tri radna dana (čišćenje, pranje, peglanje...) te ostalo rad na recepciji: check in - check out gostiju, vođenje evidencije gostiju, reguliranje slobodnih mjesta na booking siteovima, komunikacija i druženje s gostima, upoznavanje gostiju s eventima i turističkim sadržajima u gradu.

I sad ajde, nisan ja stremila tako visoko ovo lito. Koji recepcijoner. Kad šaljen molbe za recepcijonera, ignoriraju me ko Milanović Kolindu. Valjda san in prestara. A, došli nan veliki računi za struju, kaže stara daj zaposli se bilo di samo da moremo platit ove račune. Taman tad otprilike čujemo da obližnji ugostiteljski objekat traži pomoćnu radnicu u kužini. Ja trk, posal je posal, svaki je vridan ako plaća račune, jel'te. Buden li ja čekala da mi književna karijera donese štagod para ili buden li čekala neki posal tipa recepcijoner di mogu iskoristit znanje onih nekoliko jezika šta ih govorin i dvadesetak godina iskustva rada u turizmu, ostat ćemo mi i bez struje i bez vode. Šta, iman iskustva i u poslu pomoćne kuhinjske radnice, peren suđe ciloga života ka i svaka normalna žena. Ma, suđe peru i nenormalne žene, nijedna se od toga ne more izvuć. Ludilo nije razlog za ne oprat suđe, rekla bi moja mater.

Doduše, bila san se zaklela da se više nikad u životu neću javljat za takve poslove nakon šta san nakon prvog pokušaja rada ka pomoćna kuhinjska radnica, prije dvi godine u Splitu, pala u nesvist nasrid kužine. Šta ću, umjetnički tip, ko mimoza san, preosjetljiva, onesvistin se na nepunih 50 stupnjeva u kužini. Na šta mi je šef kužine, namršten, reka "Vidin ja, niste vi za ovaj posal.". 

I zbičilo mi otkaz, onako umjetnički onesvištenoj. Dobro, malo karikiran, iz literarnih razloga. Ali nije bilo daleko od ovoga. A i lipo je bit u nesvisti u toj kužini. Jer onda ne čuješ glavnog kuvara kako drugoj pomoćnoj viče "Glupa, smotana kravetino, spora si, nikad od tebe kuvarice!" A ona, s podočnjacima do poda, samo šta se ne ispričava jer nema šest ruku.

Drugi slučaj je bija kad san zvala tipa na Pelješcu, ima jedno 3 godine:

- Pa slušajte, to van je posal u kužini, pomažete kuvaru i tako to. Kad ima puno gostiju, malo i poslužujete ako triba. I čistite kužinu i restoran. Radno vrime? Po osam uri, osim ako ima gostiju (šta je u restoranu baš ono rijetka pojava jelte), pa se ostane malo duže, a slušajte, ugostiteljstvo je to. Slobodni dani? Nema slobodnih dana u ugostiteljstvu, gospođo. Nije van ovo... Ono. 

Smještaj? Iman ja mater, iznamljuje, u njenoj kući van moremo dat sobu pa ćete to kompenzirat tako šta ćete joj čistit apartmane i pomoć oko gostiju i tako...

Pitala ja jel triba ondak i okopat malo loze koji put  i nalit teracu njemu i materi pa taj razgovor nije bija uspješno zaključen, na radost mojih centara u mozgu zaduženih za onesvješćivanje.

Elem, unatoč zaklinjanju da ću se klonit ugostiteljstva u ovoj državi, zajeba me HEP, sa onin računima za struju ove sezone i tako ja opet u kužinu. Šta fali bit pomoćna radnica u kužini, uostalom? Pereš suđe i misliš svoje. Radiš svoj posal i niko te ne dira. Ma, može. Sezonskin poslovima se u zube ne gleda.

Ka prvo, bila san oduševljena jer u ovoj kužini glavni kuvar ne samo da se nije dera na personal, nego je bija najbolji ljudski stvor kojeg san ikad srela u ugostiteljstvu. Nije prošlo tri dana, moje oduševljenje je poprilično splasnilo. Ne zbog kuvara. Nego, nakon pranja suđa po jedno 5-6 sati u komadu, boli kičma. Bole noge. Vene vrište. Lavandin di peren suđe po pet, šest sati u kontinuitetu, smješten između dva izvora topline, peći i špakera. Klime nema, temperatura oko šezdeset u ladu tj. kraj frižidera. Vidin, moje umjetničke čakre opet prosvjeduju, onesvistit ću se i opizdit glavom o pod kojeg san netom bila oprala. Najboje mi je tražeći sezonski posal ubuduće metnit oglas "Onesvišćujen se po ugostiteljskim objektiman". 

Fizički gledano, u mojoj pedesetprvoj, osan uri rintanja pri temperaturi koja probija termometar, skoro pa je neizdrživo. Ali stisnila san zube, važan je motiv ponavljala san u sebi, a HEP zna motivirat jude. Kad bi osjetila da ću kolabirat, izletila bi vanka malo disat, pa opet natrag i izgledalo je da bi mogla čak i izvuć sezonu. Uvjeti su čak i bolji nego drugdi - svaku drugu nediju slobodna. Asti, čisti komunizam! Kužine radnicima!

Ali međutim.

Psihički dio mene nije izdrža.  

Cila vlasnikova obitelj tu se vrzmala. Kad bi in bilo malo dosadno, dolazili su se zabavit sa nama, nižim bićima.

Nevista, od svojih 20 i nešto godina, kuvara, koji ima 60 godina, oslovljavala je sa "ti" ili sa "kuvaru". Kad bi se usudija obratit joj se a da ga ona nije ništa pitala, odbrusila bi mu i bijesno otprašila iz kužine. Koja drskost, obraćati se članu Dinastije bez da ga se išta pitalo.

Onda je jedan dan tj. noć bilo nestalo struje. Na cilome području. Okolo 11 uri doša gazda i kaže ajte doma, ovo će potrajat, svi su gosti ionako otišli.

I mi odosmo.

Sutradan, gazadarica nam je očitala strogu, ljutu, odgojno-elektro-sanitarnu bukvicu. Da kako smo se usudili otić a nismo oprali pod u kužini i čaše i beštek.

Pa, nije se ništa vidilo, naivno ću ja njoj. Kakoš prat i polirat čaše po mraku? Pokušali smo joj objasnit i to da nam je njen vlastiti muž reka da moremo otić. Ovaj je to međutim, mrtav 'ladan zanijeka.

"Može se sasvim lijepo oprat sve uz voštanice!!!" drekne ona. Nekih 20 minuta je traja njen monolog. O našoj neodogovornosti, lijenosti, bahatosti. Mi smo je nijemo slušali. I kuvar, koji ima 60 godina, i radi svaki dan od 11 do 23h. Svaki dan, znači, čovik radi 12h. Mršav, ispijen, žut u licu. Ali ćer mu mora završit fakultet, a to je još jača motivacija od računa za struju. Nagnila sam se prema njemu i upitala:"A kad bi sad naprimjer rečemo se dogodija potres, jel bi smili bižat iz objekta ili bi morali prvo sve oprat i očistit?" On se ustravija i prošaputa "Muči ludačo, čut će te!".

Pa šta, i tribaju me čut, kažen ja njemu. Ne mogu se tako ponašat prema ljudima. Nemaju pravo ponižavat nas, obraćat nam se s visoka, vrijeđat nas i kritizirat 12h dnevno dok za njih odrađujemo, svako od nas, poslove za tri čovika i jednu plaću! Pa bolesni smo svi od umora i iscrpljenosti, alo??

On me gleda a pogled kao da mu govori "Nije ti valjda vlastito zdravlje važnije od posla?"

Kad "nije bilo posla" a to znači da se nisu ispunjavali svi uvjeti za past u nesvist, ja sam morala ić prat zahode. I zalivat vrtal. I gazdaričinu opranu robu stavit da se suši. Sve to za onu istu, bijednu plaću. 

Kad je pak BILO posla, onda san još i kuvala, i uzimala narudžbe i servirala. I prevodila. Znači, bila sam kuhinjska radnica, peračica suđa,  čistačica, kuharica, prevoditeljica, vrtlarica, kućna pomoćnica i konobarica. 

Kući sam dolazila na sve četiri, padala na krevet i spavala do sljedeće smjene.

Najrađe bi bila spavala do sljedećeg života u kojem ljudi neće morati puzati da bi preživili. Da bi platili dici fakultet, ili račune za struju.

I  slažen ja tako njene mudante i ređipete i majice i lancune po žici i doslovno si, pardon my french, jeben mater. I gadin se sama sebi. Pa ovo je čisto robovlasništvo. Čisto. Ali mislin na HEP. Međutim, mislin i na one ljude koji su se prije ohoho godina izborili za one 3 osmice.

Osam sati rada rada. Osam sati odmora. Osam sati kulturnog uzdizanja.

I osjećam, majke mi moje mile, osjećam pravi SRAM. Ljudi su ginili za ta prava, a mi smo ih tako jadno prepustili, pustili, prodali. Mozgan ja tako perući suđe, zalivajući vrtal, prostirući gazdaričine mudante, perući zahodsku školjku, kuvajući, poslužujući goste, i osjećan kako mi sram tira crvenilo u obraze i kako ja to ne mogu. Čak i ne više zbog moje kičme. Ni zbog padanja unesvist. Nego zbog njih. 

Zbog njih.

Posal sam po sebi nije uvredljiv. 

Ali oni koji mi ga daju, oni jesu.

I odlučin.

Struja je ionako precijenjena.